Vladimir Ilič Lenjin
Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma
Brošuru koja se nudi pažnji čitaoca, napisao sam u proleće godine 1916 u Cirihu. Razume se da sam pod tamošnjim uslovima rada morao trpeti izvesnu oskudicu u francuskoj i engleskoj literaturi i vrlo veliku u ruskoj literaturi. Pa ipak sam glavno englesko delo o imperijalizmu, knjigu Dž. A. Hopsona, iskoristio s onom pažnjom koju to delo, po mom uverenju, zaslužuje.
Brošura je pisana s obzirom na carsku cenzuru. Zbog toga sam bio prinudjen da se ne samo najstrože ograničim na isključivo teoretsku – osobito ekonomsku – analizu, nego i da neophodne, malobrojne, primedbe koje se tiču politike formulišem s najvećom opreznošću, nagoveštajima, onim ezopovskim – prokletim ezopovskim – jezikom, kojim su se pod carizmom morali služiti svi revolucioneri, kad su se laćali pera da pišu "legalna" dela.
Teško je sada, u danima slobode, ponovo čitati ona mesta brošure koja su zbog carske cenzure iznakažena, prigušena, stisnuta željeznim klještima. O tome da je imperijalizam predvečerje socijalističke revolucije, o tome da je socijal-šovinizam (socijalizam na rečima, šovinizam na delu) potpuna izdaja socijalizma, potpuno prelaženje na stranu buržoazije, da je taj rascep radničkog pokreta u vezi s objektivnim uslovima imperijalizma i sl. – morao sam govoriti jezikom "roba", pa sam prinudjen da čitaoca, koga to pitanje interesuje, uputim na ponovno izdanje mojih članaka, pisanih u inostranstvu godine 1914-1917, koje će uskoro izići. Naročito treba istaći jedno mesto; da bih u obliku koji može proći cenzuru, objasnio čitaocu, kako besramno lažu kapitalisti i socijalšovinisti, koji su prešli na njihovu stranu (protiv kojih se tako nedosledno bori Kaucki), u pitanju je aneksija, morao sam da uzmem primer… Japana! Pažljiv čitalac lako će mesto Japana uzeti – Rusiju, a mesto Koreje – Finsku, Poljsku, Kurlandiju, Ukrajnu, Hivu, Buharu, Estoniju i druge zemlje koje nisu naseljene Velikorusima.
Mislim da se mogu nadati da će moja brošura pomoći razumevanju osnovnog ekonomskog pitanja, bez čijeg je proučavanja nemogućno išta shvatiti u ocenjivanju savremenog rata i savremene politike, naime: pitanja ekonomske suštine kapitalizma.
Petrograd, 26 aprila 1917 godine
Pisac
Ova knjižica je napisana, kao što je rečeno u predgovoru ruskom izdanju, 1916 godine, imajući u vidu carsku cenzuru. Sada nemam mogućnosti da preradim čitav tekst, a to ne bi ni imalo naročite svrhe, jer je osnovna zadaća knjige bila i ostala: pokazati prema podacima neosporno buržoaske statistike i priznanjima buržoaskih naučnika svih zemalja, kakva je bila slika bilansa svetske kapitalističke privrede u njenim medjunarodnim uzajamnim odnosima početkom 20-ga veka, uoči prvog svetskog imperijalističkog rata.
A donekle neće biti nekorisno za mnoge komuniste u razvijenim kapitalističkim zemljama, da se ubede na primeru ove, sa stanovišta carske cenzure legalne, knjižice o mogućnosti – i neophodnosti – da se iskoriste čak i oni slabi ostaci legalnosti, koji ostaju još za komuniste u savremenoj, recimo, Americi ili Francuskoj, posle nedavnog hapšenja skoro svih komunista, radi razjašnjavanja potpune lažljivosti socijal-pacifističkih pogleda i nada na "svetsku demokratiju". A ono sto je najnužnije kao dopuna ovoj cenzurisanoj knjižici pokušaću da dam u sadašnjem predgovoru.
U knjižici je dokazano da je rat 1914-1918 godine bio s obe strane imperijalistički (tj. osvajački, pljačkaški, razbojnički) rat, rat za podelu sveta, za podelu i ponovnu podelu kolonija, "sfera uticaja" finansiskog kapitala itd.
Jer se dokaz za to – kakav je istinski socijalni, ili tačnije: istinski klasni karakter rata, ne nalazi, razume se, u diplomatskoj istoriji rata, nego u analizi objektivnog položaja komandujućih klasa u svim ratujućim državama. Da bi se predstavio taj objektivni položaj ne treba uzeti primere i pojedine podatke (pri ogromnoj složenosti pojava društvenog života može se uvek prikupiti koliko se hoće primera ili pojedinih podataka za potvrdu kakvog bilo stava), već obavezno celokupnost podataka o osnovama privrednog života svih ratujućih država i svega sveta.
Baš takve podatke, koji ne mogu biti opovrgnuti, naveo sam u slici podele sveta u godinama 1876 i 1914 (u poglavlju 6) i podele željeznica celog sveta u godinama 1890 i 1913 (u poglavlju 7). Željeznice su balans najvažnijih grana kapitalističke industrije, kamenog uglja i gvoždja, bilans i najočiglednije svedočanstvo razvitka svetske trgovine i buržoasko-demokratske civilizacije. Kako su željeznice povezane s krupnom proizvodnjom, s monopolima, sindikatima, kartelima, trustovima, bankama, s finansiskom oligarhijom, pokazano je u idućim glavama knjige. Raspodela željezničke mreže, njena neravnomernost, neravnomernost njenog razvitka, to je bilans savremenog, monopolističkog kapitalizma u svetskom razmeru. I taj bilans pokazuje apsolutnu neizbežnost imperijalističkih ratova na takvoj privrednoj osnovi, dok postoji privatna svojina na sredstva proizvodnje.
Izgradnja željeznica izgleda jednostavan, prirodan, civilizatorski pothvat: ona je takva u očima buržoaskih profesora koje plaćaju za ulepšavanje kapitalističkog ropstva, i u očima sitno-buržoaskih filistara. Ustvari, kapitalističke niti, koje hiljadama mreža povezuju te pothvate s privatnom svojinom na sredstva proizvodnje uopšte, pretvorile su tu izgradnju u orudje ugnjetavanja milijarde ljudi (kolonije plus polukolonije), tj. više od polovine stanovništva zemljine kugle u zavisnim zemljama i najamnih robova kapitala u "civilizovanim" zemljama.
Privatna svojina, zasnovana na radu sitnog vlasnika, slobodna konkurencija, demokratija, - sve te parole, kojima kapitalisti i njihova štampa obmanjuju radnike i seljake, ostale su daleko pozadi. Kapitalizam je prerastao u svetski sistem kolonijalnog ugnjetavanja i finansiskog gušenja ogromne većine stanovništva zemljine kugle, od strane šačice "naprednih" zemalja. I podela tog "plena" vrši se izmedju 2-3 moćna svetska pljačkaša, naoružana od glave do pete (Amerika, Engleska, Japan), koji uvlače čitavu zemaljsku kuglu u svoj rat radi podele svog plena.
Brest-Litovski mir, diktiran od monarhističke Nemačke, a zatim nesravnjeno zverskiji i podliji Versaljski mir, diktiran od "demokratskih" republika, Amerike i Francuske, a takodje "slobodne" Engleske, poslužili su najkorisnije čovečanstvu, jer su oni skinuli masku kako s plaćenih piskarala imperijalizma, tako i s reakcionarnih malogradjana, makar oni sebe nazivali i pacifistima i socijalistima, koji su uzdizali "vilsonizam", dokazivali mogućnost mira i reformi u imperijalizmu.
Deseci miliona leševa i bogalja, žrtava rata, rata zbog toga da bi Engleska ili nemačka grupa finansiskih razbojnika mogla dobiti više plena, i zatim ta dva "mirovna ugovora" otvaraju, s do sada nevidjenom brzinom, oči milionima i desecima miliona ljudi, pridavljenih, ugnjetenih, obmanutih, zaglupljenih od buržoazije.
Bazelski manifest II Internacionale, koji je 1912 godine dao ocenu baš onog rata koji je izbio 1914 godine, a ne rata uopšte (ratova ima raznih, ima i revolucionarnih), taj manifest ostao je kao spomenik koji je demaskirao sav sramotni krah, sve renegatstvo vitezova II Internacionale.
Zbog toga preštampavam u prilogu ovog izdanja taj manifest i skrećem još jednom i još jednom čitaocima pažnju, da vitezovi II Internacionale tako brižljivo obilaze ona mesta tog manifesta na kojima se govori tačno, jasno, direktno o vezi baš tog dolazećeg rata i proleterske revolucije – obilaze isto tako brižljivo, kao što lopov obilazi ono mesto gde je izvršio kradju.
U ovoj knjizi posvećena je naročita pažnja kritici "kauckijanstva", medjunarodne idejne struje, koju u svim zemljama sveta pretstavljaju "najugledniji teoretičari", vodji II Internacionale (u Austriji – Oto Bauer i Ko, u Engleskoj – Ramzej Mekdonald i dr., u Francuskoj Alber Toma itd. i t. sl.) i masa socijalista, reformista, pacifista, buržoaskih demokrata, popova.
Ta idejna struja je, s jedne strane, proizvod raspadanja, trulenja II Internacionale, a s druge strane – neizbežan plod ideologije sitnih buržuja, koji zbog svih životnih okolnosti robuju buržoaskim i demokratskim predrasudama.
Kod Kauckoga i njemu sličnih, takvi pogledi označavaju potpuno odricanje upravo od onih revolucionarnih osnova marksizma koje je taj pisac branio desetke godina, naročito, izmedju ostaloga, u borbi protiv socijalističkog oportunizma (Bernštajna, Milerana, Hajndmana, Gompersa i t. sl.). Stoga nije slučajno što su se u čitavom svetu "kauckijanci" sada praktično – politički ujedinili s krajnim oportunistima (kroz II ili žutu Internacionalu) i s buržoaskim vladama (kroz koalicione buržoaske vlade uz učešće socijalista).
Proleterski revolucionarni pokret uopšte, komunistički napose, koji raste u celom svetu, mora analizirati i demaskirati teoretske pogreške "kauckijanstva". To ukoliko pre što pacifizam i "demokratizam" uopšte, koji niukoliko ne pretenduju na marksizam, ali potpuno isto kao Kaucki i Ko. zabašuruju dubinu protivurečnosti imperijalizma i neizbežnost revolucionarne krize koju on radja, - te struje još su rasprostranjene vrlo snažno po celom svetu. I borba s tim strujama obavezna je za proletersku partiju koja mora otimati od buržoazije od nje zaglupljene sitne sopstvenike i milione trudbenika koji žive u više i u manje sitnoburžoaskim uslovima života.
Potrebno je reći nekoliko reči o VIII glavi: "Parazitizam i truljenje kapitalizma". Kao što je već istaknuto u tekstu knjige, Hilferding, bivši "marksist", sada saborac Kauckoga i jedan od glavnih pretstavnika buržoaske, reformističke politike u "Nezavisnoj s. d. partiji Nemačke", učinio je po tom pitanju korak natrag u poredjenju sa iskrenim pacifistom i reformistom Englezom Hopsonom. Medjunarodni rascep čitavog radničkog pokreta sad je već potpuno očevidan (II i III Internacionala). Isto tako očevidna je i činjenica oružane borbe i gradjanskog rata izmedju obeju struja: podupiranje Kolčaka i Denjikina u Rusiji od strane menjševika i "socijalista-revolucionera" protiv boljševika, šajdemanovci i Noske i Ko. u Nemačkoj s buržoazijom protiv spartakovaca, isto u Finskoj, Poljskoj,, Madjarskoj itd. U čemu je ekonomska osnova te svetskoistoriske pojave?
Upravo u parazitizmu i truljenju kapitalizma, koji su svojstveni njegovom najvišem istoriskom stadiju, to jest imperijalizmu. Kao što je dokazano u ovoj knjižici, kapitalizam je sada izdvojio šačicu (manje od jedne desetine stanovništva zemljine kugle, po "najdarežljivijem" i preuveličanom računu manje od jedne petine) osobito bogatih i moćnih država koje pljačkaju – jednostavnim "sečenjem kupona" – ceo svet. Izvoz kapitala daje godišnji dohodak od osam – deset milijardi franaka, prema predratnim cenama i predratnoj buržoaskoj statistici. Sada, razume se, mnogo više.
Jasno je da je iz ovakvog džinovskog ekstra-profita (jer se on dobija povrh onog profita koji kapitalisti cede iz radnika "svoje" zemlje) mogućno potkupljivati radničke vodje i gornji sloj radničke aristokratije. Njega i potkupljuju kapitalisti "naprednih" zemalja – potkupljuju na hiljade načina, neposrednih i posrednih, otvorenih i prikrivenih.
Taj sloj buržoaziranih radnika ili "radničke aristokratije", sasvim malogradjanske po načinu života, po veličini zarade, po čitavom svom pogledu na svet, jeste glavni oslonac II Internacionale, a u naše vreme glavni socijalni (ne vojni) oslonac buržoazije. Jer su to pravi agenti buržoazije u radničkom pokretu, radnički naganjači za račun kapitalističke klase (labour lieutenants of the capitalists class), pravi provodnici reformizma u šovinizam. U gradjanskom ratu proletarijata protiv buržoazije oni se neizbežno stavljaju, u znatnom broju, na stranu buržoazije, na stranu "versaljaca" protiv "komunara".
Bez razumevanja ekonomskih korena te pojave, bez ocene njenog političkog i društvenog značenja, nemogućno je učiniti ni koraka u oblasti rešenja praktičnih zadaća komunističkog pokreta i dolazeće socijalne revolucije.
Imperijalizam je predvečerje socijalne revolucije proletarijata. To se, od 1917 godine, potvrdilo u medjunarodnom razmeru.
6 jula 1920 godine
N. Lenjin