Vladimir Ilič Lenjin
Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma
Poslednjih 15-20 godina, osobito posle špansko-američkog (1898) i englesko-burskog (1899-1902) rata, ekonomska, a isto tako i politička, literatura staroga i novoga sveta sve se češće i češće zaustavlja na pojmu "imperijalizam", kad hoće da karakteriše epohu koju preživljavamo. Godine 1902 u Londonu i Njujorku ugledalo je sveta delo engleskog ekonomiste Dž. A. Hopsona: "Imperijalizam". Pisac, koji stoji na stanovištu buržoaskog socijal-reformizma i pacifizma – istovrsnog u bitnosti sa sadašnjom pozicijom bivšeg marksiste K. Kauckog, - dao je vrlo dobar i podroban opis osnovnih ekonomskih i političkih osobenosti imperijalizma. Godine 1910 u Beču je izišlo delo austriskoga marksiste Rudolfa Hilferdinga: "Finansijski kapital" (ruski prevod: Moskva 1912). Bez obzira na pogrešku pisca u pitanju teorije novca i na izvesnu sklonost da se marksizam izmiri s oportunizmom, to delo pretstavlja vrlo dragocenu teorisku analizu "najnovije faze u razvoju kapitalizma" – tako glasi podnaslov Hilferdingove knjige. Ono što se poslednjih godina govorilo o imperijalizmu – osobito u ogromnom broju članaka u vezi s tom temom po časopisima i novinama, a takodje i u rezolucijama, na primer Hemnickog i Bazelskog kongresa, održanih u jesen 1912 godine – u bitnosti jedva da prelazi krug ideja, izloženih ili, tačnije, rezimiranih kod obojice spomenutih pisaca…
Pokušaćemo dalje da ukratko izložimo, u što je mogućno popularnijem obliku, vezu i uzajamni odnos osnovnih ekonomskih osobenosti imperijalizma. Ne možemo se zaustaviti na neekonomskoj strani toga pitanja, pa ma koliko to ona zasluživala. Pozivanje na literaturu i druge primedbe koje ne bi interesovale sve čitaoce daćemo na kraju brošure.
Ogroman porast industrije i neobično brz proces koncentracije proizvodnje u sve krupnija preduzeća jedna je od najkarakterističnijih odlika kapitalizma. Najpotpunije i najtačnije podatke o tom procesu daju nam savremene industrijske statistike.
U Nemačkoj je, na primer, na svaku hiljadu industrijskih preduzeća dolazilo krupnih, tj. onih koji koja imaju više od 50 najamnih radnika, 1882 godine 3; 1895 godine 6 i 1907 godine 9 preduzeća. Na njih je otpadalo od svake stotine radnika 22, 30 i 37. Ali, koncentracija proizvodnje mnogo je jača nego koncentracija radnika, budući da je rad u krupnim preduzećima mnogo produktivniji. To nam pokazuju podaci o parnim mašinama i o električnim motorima. Ako uzmemo ono što se u Nemačkoj naziva industrijom u širem smislu, tj. uključivši i trgovinu i promet itd., dobićemo sledeću sliku. Krupnih preduzeća ima 30.588 od 3,265.623, tj. u svemu 0,9%. U njima je radnika 5,7 miliona od 14,4 mil., to jest 39,4%; parnih konjskih snaga 6,6 mil. od 8,8 mil., to jest 75,3%; električnih 1,2 mil. Kilovata od 1,5 mil., to jest 77,2%.
Manje od jednog stotog dela preduzeća imaju više od ¾ ukupne količine parne i električne snage! Na 2,97 mil. sitnih (do 5 najamnih radnika) preduzeća, koja čine 91% ukupnog broja preduzeća, dolazi svega 7% parne i električne snage! Desetine hiljade najkrupnijih preduzeća su sve; milioni sitnih – ništa.
U Nemačkoj je godine 1907 bilo 586 preduzeća koja imaju hiljadu i više radnika. U njima je radilo skoro deseti deo (1,38 mil.) ukupnog broja radnika i skoro treći deo (32%) ukupne količine parne i električne snage.(1) Novčani kapital i banke, kao što ćemo videti, čine tu prevagu šačice najkrupnijih preduzeća još silnijom i to u doslovnom značenju te reči, to jest milioni sitnih, srednjih, pa čak i delom i krupnih "vlasnika" ustvari se nalaze u potpunom ropstvu nekoliko stotina milionera-financijera.
U drugoj razvijenoj zemlji savremenog kapitalizma, u Sjedinjenim Državama Severne Amerike, još je silniji porast koncentracije proizvodnje. Tamo statistika uzima industriju u užem smislu reči i grupiše preduzeća po veličini vrednosti godišnjeg proizvoda. God. 1904, najkrupnijih preduzeća s proizvodnjom od jednog miliona dolara i više bilo je 1900 (od 216.180, to jest 0,9%) – u njima je bilo 1,4 mil. radnika (od 5,5 mil., to jest, 25,6%), a vrednost proizvoda je iznosila 5,6 milijardi (od 14,8 milijardi, to jest, 38%). Posle pet godina, godine 1909 imamo odgovarajuće brojeve: 3060 preduzeća (od 268.491; - 1,1%) sa 2,0 miliona radnika (od 6,6; - 30,5%) vrednost proizvoda je iznosila 9,0 milijardi (od 20,7 milijardi – 43,8%).(2)
Skoro polovina cele proizvodnje svih preduzeća zemlje nalazi se u rukama jednog stotog dela ukupnog broja preduzeća! I te tri hiljade preduzeća-giganata obuhvataju 268 industrijskih grana. Otuda je jasno da koncentracija, može se reći, na izvesnom stepenu svoga razvitka, dovodi sama od sebe skoro sasvim do monopola. Jer se nekoliko desetina gigantskih preduzeća lako može medjusobno sporazumeti, a s druge strane – otežavanje konkurencije, tendencija prema monopolu radja se upravo zbog velikog opsega preduzeća. To pretvaranje konkurencije u monopol jedna je od najvažnijih pojava – ako ne najvažnija – u ekonomici najnovijeg kapitalizma, pa je neophodno potrebno da se na tome duže zadržimo. Ali najpre treba da uklonimo jedan mogućni nesporazum.
Američka statistika veli: 3000 gigantskih preduzeća u 250 industrijskih grana. Kao da na svaku granu dolazi po dvanaest preduzeća najvećeg opsega.
Ali nije tako. Ne postoje u svakoj industrijskoj grani krupna preduzeća; a s druge strane, neobično važna osobenost kapitalizma, koji je dostigao najviši stepen razvitka, prestavlja takozvana kombinacija, to jest sjedinjenje raznih industrijskih grana u jednom preduzeću, grana koje predstavljaju bilo sukcesivne stepene prerade sirovina (na primer topljenje gvoždja iz rude i preradjivanje gvoždja u čelik i posle možda proizvodnja ovih i onih gotovih produkata od čelika), - bilo da jedna prema drugoj igraju pomoćnu ulogu (na primer preradjivanje otpadaka ili sporednih produkata, proizvodnja predmeta za pakovanje i sl.).
"Kombinacija, - piše Hilferding, - izjednačava razlike konjukture i zato kombinovanom preeduzeću osigurava veću stabilnost stope profita. Drugo, kombinacija dovodi do otstranjenja trgovine. Treće, ona omogućava tehnička usavršavanja, pa prema tome donosi više profita u uporedjenju s "čistim" (tj. nekombinovanim) preeduzećima. Četvrto, ona pojačava poziciju kombinovanog preeduzeća u odnosu prema "čistom", jača ga u konkurentskoj borbi za vreme jake depresije (zastoja poslova, krize), kada je pad cena sirovina manji od pada cena fabrikata".(3)
Nemački buržoaski ekonomist Hajman, koji je posvetio naročito delo opisivanju "mešovitih", tj. kombinovanih preduzeća u nemačkoj industriji gvoždja, kaže: "čista preduzeća propadaju, pod udarcem visokih cena materijala, uz niske cene gotovih proizvoda". Dobija se sledeća slika: "Ostale su, s jedne strane, krupne kompanije kamenog uglja, koje proizvode nekoliko miliona tona uglja, čvrsto organizovane u svome sindikatu kamenog uglja: a onda s njim tesno povezane velike livnice čelika sa svojim čeličnim sindikatom. Ta gigantska preduzeća koja proizvode godišnje 400.000 tona čelika (tona = 60 puda), koja izvlače ogromne količine rude i kamenog uglja, koja proizvode gotove produkte od čelika, u kojima radi 10.000 radnika koji žive po kasarnama fabričkih naselja, koja imaju gdekad i vlastite željeznice i luke, - to su tipični predstavnici nemačke industrije gvoždja. I koncentracija napreduje sve više i više. Pojedina preduzeća postaju sve krupnija; sve veći broj jedne te iste industrijske grane ili raznih industrijskih grana ujedinjuju se u gigantska preduzeća, koja se oslanjaju na pola tuceta berlinskih banaka i kojima te banke upravljaju. U pogledu nemačke rudarske industrije tačno je potvrdjena ispravnost učenja Karla Marksa o koncentraciji; istina, to se odnosi na zemlju u kojoj je industrija zaštićena zaštitnim carinama i prevoznim tarifama. Rudarska industrija Nemačke sazrela je za eksproprijaciju".(4)
Do takvog je zaključka morao doći ovaj izuzetno savesni buržoaski ekonomist. Treba istaći da on donekle Nemačku smatra izuzetkom, zbog toga što je njena industrija zaštićena visokim zaštitnim carinama. Ali ta okolnost može samo da ubrza koncentraciju i stvaranje monopolističkih saveza preduzimača, kartela, sindikata i sl. Neobično je važno da u zemlji slobodne trgovine, Engleskoj, koncentracija takodje dovodi do monopola, iako nešto kasnije i možda u drugom obliku. Evo šta piše profesor Herman Levi u specijalnoj studiji o "Monopolima, kartelima i trustovima", prema podacima o ekonomskom razvoju Velike Britanije:
"U Velikoj Britaniji, upravo veliki opseg preduzeća i njihov visok tehnički nivo nose u sebi tendenciju ka monopolu. S jedne strane, koncentracija je dovela do toga, da se na preduzeće moraju trošiti ogromne sume kapitala; zato se, pred nova preduzeća stavljaju sve veći zahtevi u pogledu potrebnog kapitala i time se otežava njihovo pojavljivanje. A s druge strane (i mi tu tačku smatramo važnijom), svako novo preduzeće koje hoće da bude na nivou gigantskih preduzeća, stvorenih koncentracijom, mora da proizvodi tako ogromno obilje produkata, da se mogu prodati s profitom samo ako se neobično poveća potražnja, a u protivnom slučaju to obilje produkata snizuje cene do nivoa koji nije povoljan za novo preduzeće, ni za monopolističke saveze". U Engleskoj monopolistički savezi preduzimača, karteli i trustovi većim delom nastaju – za razliku od drugih zemalja, u kojima zaštitne carine olakšavaju kartelisanje, - samo kad se broj glavnih konkurentskih preduzeća svede na "kakvih dvadesetak". "Ovde se kristalno jasno vidi uticaj koncentracije na postanak monopola u krupnoj industriji".(5)
Pre pola veka, kada je Marks pisao svoj "Kapital", većina ekonomista smatrala je slobodnu konkurenciju "prirodnim zakonom". Službena nauka pokušala je da sporazumnim ćutanjem ubije Marksovo delo u kome se teoriskom i istoriskom analizom kapitalizma dokazuje, da slobodna konkurencija radja koncentraciju proizvodnje, a ta koncentracija na izvesnom stepenu svoga razvoja dovodi do monopola. Sada je monopol postao činjenica. Ekonomisti pišu čitava brda knjiga opisujući pojedine pojave monopola i produžujući da u horu viču u sav glas kako je "marksizam opovrgnut". Ali činjenice su tvrdoglave, kako veli engleska poslovica, - i s njima se hoćeš-nećeš mora računati. Činjenice pokazuju, da su razlikama izmedju pojedinih kapitalističkih zemalja, na primer u pogledu protekcionizma ili slobodne trgovine, uslovljene samo nebitne razlike u obliku monopola ili u vremenu njihovog pojavljivanja, a postanak monopola zbog koncentracije proizvodnje je opšti i osnovni zakon savremenog stadija razvoja kapitalizma.
Za Evropu se može dosta tačno odrediti vreme kada je stari kapitalizam konačno zamenjen novim: to je upravo početak dvadesetog veka. U jednom od najnovijih pregleda istorije postanka monopola čitamo:
"Iz epohe pre 1860 godine mogu se navesti pojedini primeri kapitalističkih monopola; u njima se mogu pronaći začeci onih oblika koji su danas toliko obični; ali sve su to bezuslovno – predistoriska vremena kartela. Pravi početak savremenih monopola odnosi se najranije 1860-tim godinama. Prvi krupni period razvoja monopola počinje sa medjunarodnom depresijom 1870-tih godina i traje do početka 1890-tih godina". "Ako stvar promatramo u evropskom merilu, onda graničnu tačku razvoja slobodne konkurencije daju 60-te i 70-te godine. Tada je Engleska završila izgradnju svoje kapitalističke organizacije starog stila. U Nemačkoj je ta organizacija stupila u odlučnu borbu sa zanatstvom i kućnom industrijom i počela da izgradjuje oblike svoga postojanja".
"Veliki prevrat počinje s krahom 1873 godine ili tačnije s depresijom, koja je sledila iza njega i koja – s jedva vidljivim prekidom početkom 80-tih godina i s neobično snažnim, ali kratkim poletom oko 1889 godine – ispunjava 22 godine evropske ekonomske istorije". "Za vreme kratkog perioda poleta 1889-1890 god., karteli su mnogo služili za iskorišćavanje konjukture. Nepromišljena politika podizala je cene još brže i još silnije nego što bi se to dogodilo bez kartela i skoro svi ti karteli neslavno su propali u "grobnici kraha". Prošlo je još pet godina slabih poslova i niskih cena, ali u industriji nije više vladalo predjašnje raspoloženje. Depresiju nisu više smatrali nečim što se samo po sebi razume, u njoj su videli samo pauzu pred novom povoljnom konjukturom.
"I tako je kartelni pokret stupio u svoju drugu epohu. Mesto prelazne pojave karteli postaju jednim od osnova čitavog privrednog života. Oni osvajaju jedno područje industrije za drugim, a u prvom redu preradu sirovina. Već početkom 1890-tih godina karteli su u organizaciji sindikata koksa, po čijem je uzoru organizovan sindikat uglja, izgradili takvu kartelnu tehniku, koju taj pokret u bitnosti nikada nije nadmašio. Veliki polet krajem XIX veka i kriza 1900-1903 godine stoje – bar u rudarskoj i industriji gvoždja – prvi put potpuno u znaku kartela. Iako je to tada izgledalo kao nešto novo, danas je za široku društvenu svest postalo istinom koja se sama po sebi razume, da su, kao opšte pravilo, veliki delovi privrednog života izuzeti od slobodne konkurencije".(6)
Prema tome, evo osnovnih etapa istorije monopola: 1) godine 1860-1870 – najviši granični stepen razvitka slobodne konkurencije. Monopoli su tek u klici; 2) posle krize od 1893 godine široko polje razvoja kartela, ali oni su još uvek izuzeci. Oni još nisu čvrsti. Oni su još prelazna pojava; 3) polet krajem XIX veka i kriza 1900-1903 godine: karteli postaju jednim od osnova čitavog privrednog života. Kapitalizam se pretvorio u imperijalizam.
Karteli ugovaraju uslove prodaje, rokove plaćanja i drugo. Oni medjusobno dele tržišta. Oni odredjuju cene. Oni dele dobit medju pojedina preduzeća itd.
Broj kartela u Nemačkoj procenjen je približno na 250 godine 1896 i na 385 godine 1905 i u njima je sudelovalo oko 12.000 preduzeća.(7) Ali svi priznaju da su ti brojevi premaleni. Iz podataka koje smo gore naveli po nemačkoj industrijskoj statistici od 1907 godine vidi se da 12.000 najkrupnijih preduzeća okupljaju, svakako, čak više od polovine ukupne sume parne i električne snage. U Sjedinjenim Državama Severne Amerike broj trustova procenjen je 1900 godine na 185; 1907 na 250. Američka statistika deli sva industrijska preduzeća na preduzeća koja pripadaju pojedinim osobama, firmama i korporacijama. Poslednjima je godine 1904 pripadalo 23,6%, godine 1909-1925 9% tj. više od četvrtine ukupnog broja preduzeća. Radnika je u tim preduzećima bilo 70,6% godine 1904, i 75,6%, tri četvrtine ukupnog broja, godine 1909; opseg proizvodnje bio je 10,9 i 16,3 milijarde dolara, tj. 73,7% i 79,0% od ukupne sume.
U rukama kartela i trustova skupjeno je često 7-8 desetina čitave proizvodnje odnosne industrijske grane. Rajnsko-vestfalski sindikat kamenog uglja pri svom osnivanju godine 1893 koncenrtisao je 86,7% čitave proizvodnje uglja u tom regionu, a godine 1910 već 95,4%.(8) Monopol, koji se na taj način stvara, osigurava gigantske dohotke i dovodi do postanka tehničko-produkcionih jedinica neizmernog opsega. Čuveni petrolejski trust u Sjedinjenim Državama (Standard Oil Company) osnovan je 1900 godine. "Njegov kapital iznosio je 150 miliona dolara. Izdato je običnih akcija 100 miliona i privilegovanih 106 miliona. Na te poslednje isplaćivala se dividenda u godinama 1900-1907: 48, 48, 45, 44, 36, 40, 40, 40%, u svemu 360 miliona dolara. Od 1872 do 1907 godine čisti dobitak iznosio je 889 miliona dolara; od toga je 606 miliona isplaćeno kao dividenda, a ostalo je ušlo u rezervni kapital".(9) "U svim preduzećima trusta čelika (United States Steel Corporation) bilo je godine 1907 najmanje 210.180 radnika i nameštenika. Najveće preduzeće nemačke rudarske industrije – Gelzenkirhensko rudarsko društo (Gelsekirchener Bergwerksgesellschaft) imalo je 1908 godine 46.048 radnika i nameštenika".(10) Još godine 1902 trust čelika je proizvodio 9 miliona tona čelika.(11) Njegova proizvodnja čelika sačinjavala je 1901 godine – 66,3%, a 1908 godine – 56,1% čitave proizvodnje čelika u Sjedinjenim Državama;(12) proizvodnje rude – 43,9% i 46,3% za te iste godine.
U izveštaju komisije američke vlade o trustovima veli se:
"Njihova nadmoćnost nad konkurentima osniva se na velikom opsegu njihovih preduzeća i na odlično postavljenoj tehnici. Duvanski trust već od samog svog početka napregao je sve sile da bi u širokim razmerama svugde zemenio ručni rad mašinskim. U tu je svrhu kupovao sve patente koji su stajali u ma kakvoj vezi s preradom duvana i na to utrošio ogromne svote. Mnogi su se patenti u početku pokazali napodesnim, pa su ih morali preradjivati inženjeri koji su bili u službi trusta. Krajem godine 1906 osnovana su dva filijalna društva s isključivom svrhom kupovanja patenata. U istu svrhu trust je osnovao svoje livnice, fabirke mašina i radionice za opravku. Jedno od tih preduzeća u Bruklinu upošljava prosečno 300 radnika, tu se vrše probe s izumima za proizvodnju cigareta, malih cigara, burmuta, staniola za pakovanje, kutija i drugo, tu se usavršavaju izumi".(13) "I drugi trustovi imaju u svojoj službi takozvane developping engineers (inženjere za unapredjivanje tehnike), kojima je zadatak da pronalaze nove metode proizvodnje i da proveravaju tehnička usavršavanja. Čelični trust plaća svojim inženjerima i radnicima visoke premije za izume pomoću kojih se može usavršiti tehnika ili umanjiti troškovi".(14)
Na sličan je način u nemačkoj krupnoj industriji organizovan rad na tehničkom usavršavanju, na primer u hemiskoj industriji koja se tako gigantski razvila u poslednjem deceniju. Proces koncentracije proizvodnje već je 1908 godine stvorio u toj industriji dve glavne "grupe", koje su se, svaka na svoj način, približavale monopolu. U početku su te grupe bile "dvojni savezi" dva para najkrupnijih fabrika od kojih svaka s kapitalom od 20-21 miliona maraka: s jedne strane bivša Majsterova fabrika u Hohstu i Kaselova u Frankfurtu na Majni, s druge strane fabrika anlina i sode u Ludvikshafenu i bivša Bajerova u Elberfeldu. Posle su, godine 1905, jedna grupa, a godine 1908 druga, sklopile sporazum svaka s još jednom velikom fabrikom. Nastala su dva "trojna saveza", svaki s kapitalom od 40-50 miliona maraka i medju tim "savezima" već je počelo "zbližavanje", "ugovori" o cenama itd.(15)
Konkurencija se pretvara u monopol. Nastaje gigantski proces podruštvljenja proizvodnje. Napose se podruštvaljavaju i proces tehničkih izuma i usavršavanja.
To je već sasvim nešto drugo nego stara slobodna konkurencija raštrkanih vlasnika, koji ništa ne znaju jedan o drugom i koji proizvode za prodaju na nepoznatom tržištu. Koncentracija je došla dotle, da se može napraviti približan proračun svih izvora sirovina (na primer rude gvoždja) u odredjenoj zemlji i čak, kako ćemo videti, u čitavom nizu zemalja, na celom svetu. Ne samo da se takvi proračuni prave, nego i te izvore dobijaju u ruke gigantski monopolistički savezi. Pravi se približan proračun opsega tržišta, koje ti savezi "dele" medju sobom po ugovorenom sporazumu. Mopolišu se kvalifikovane radne snage, unajmljuju najbolji inženjeri, preuzimaju putevi prometna sredstva – željeznice u Americi, parobrodarska društva u Evropi i Americi. Kapitalizam u svom imperijalističkom stadiju dovodi sasvim blizu do najsvestranijeg podruštvljavanja proizvodnje, on gura, da tako kažemo, kapitaliste protiv njihove volje i svesti u neki novi društveni poredak, u prelazni poredak – od potpune slobode konkurencije ka potpunom podruštvljavanju.
Proizvodnja postaje društvena, ali prisvajanje ostaje privatno. Društvena sredstva proizvodnje ostaju privatnom svojinom maloga broja osoba. Ostaju opšti okviri slobodne konkurencije koja se formalno priznaje i jaram nekolicine monopolista nad ostalim stanovništvom postaje sto puta teži, opipljiviji, nepodnošljiviji.
Nemački ekonomist Kestner posvetio je posebno delo "borbi izmedju kartela i onih koji stoje po strani", tj. onih preduzimača koji nisu ušli u kartel. On je to delo nazvao "Prisiljavanje na organizaciju", a trebalo bi da se kaže, naravno, kad ne bi bilo namere da se kapitalizam ulepšava: O prisiljavanju na potčinjavanje savezima monopolista. Poučno je baciti pogled makar na nabrajanje tih sredstava savremene, najnovije civilizovane borbe za "organizaciju", kojima se služe savezi monopolista: 1) lišavanje sirovina (… "jedan od najvažnijih načina da se prisili na pristupanje kartelu"); 2) lišavanje radničkih ruku pomoću alijansa, (tj. ugovora kapitalista s radničkim savezima o tome da ovi poslednji primaju posao samo u kartelskim preduzećima); 3) lišavanje dovoza; 4) lišavanje tržišta; 5) ugovor s kupcem da će ulaziti u trgovačke veze samo s kartelima; 6) plansko obaranje cena (da bi upropastili one koji su "po strani", tj. ona preduzeća koja se ne pokoravaju monopolistima, troše se milioni na to da bi se neko vreme prodavalo ispod cene koštanja: u industriji benzina ima primera da su cene snižene od 40 na 22 marke, tj. skoro dvostruko!); 7) lišavanje kredita; 8) objavljivanje bojkota.
Nema više konkurentske borbe izmedju malih i velikih, tehnički zaostalih i tehnički naprednih preeduzeća. Sada monopolisti guše one koji se ne pokoravaju monopolu, njegovom jarmu, njegovoj samovolji. Eto kako se taj proces odražava u svesti buržoaskog ekonomiste:
"Čak i na području čisto privredne delatnosti, - piše Kestner, - dolazi do izvesnog pomeranja od trgovačke delatnosti u predjašnjem smislu ka organizatorsko-spekulativnoj. Najveći uspeh ne postiže trgovac koji ume da na osnovu svoga tehničkog i trgovačkog iskustva najbolje odredi potrebe kupaca, da nadje i takoreći "otkrije" potraživanje koje se još nalazi u latentnom stanju, nego spekulativni genije (?!), koji ume da unapred izračuna ili bar samo da oseti organizacioni razvitak, mogućnost izvesnih veza izmedju pojedinih preduzeća i banaka…"
Prevedeno na ljudski jezik, to znači: razvoj kapitalizma došao je do toga da, iako proizvodnja robe "caruje" kao i pre, i smatra se osnovom čitave privrede, ona je ustvari podrivena i glavne profite zgrću "geniji" finansiskih mahinacija. U osnovi tih mahinacija i lopovluka nalazi se podruštvljavanje proizvodnje, ali gigantski napredak čovečanstva koji je doveo do tog podruštvljavanja ide u korist… spekulanata. Videćemo kasnije kako "na toj osnovi" malogradjansko-reakcionarna kritika kapitalističkog imperijalizma sanja o vraćanju natrag, "slobodnoj", "mirnoj", "poštenoj" konkurenciji.
"Trajno podizanje cena kao rezultat stvaranja kartela, - veli Kestner, - do sada se opažalo samo kod najvažnijih sredstava proizvodnje, osobito kamenog uglja, gvoždja, kalija; i obrnuto, nikad se nije opažalo kod gotovih produkata. U vezi s time, povećanje prinosa bilo je na isti način ograničeno na industriju koja proizvodi sredstva proizvodnje. To opažanje treba još dopuniti time da industrija, koja preradjuje sirovine (a ne polufabrikate), izvlači korist ne samo u obliku visokih profita, zahvaljujući stvaranju kartela, na štetu industrije koja se bavi daljim preradjivanjem polufabrikata, nego je prema toj industriji došla u izvesni odnos gospodstva, čega nije bilo kod slobodne konkurencije".(16)
Reči koje smo istakli pokazuju onu bitnost stvari, koju tako nerado i retko priznaju buržoaski ekonomisti i od koje se tako usrdno ukljanjaju i nastoje da preko nje predju savremeni branioci oportunizma na čelu s K. Kauckim. Odnos gospodstva i nasilja koje je s njim u vezi – eto šta je tipično za "najnoviju fazu u razvoju kapitalizma", eto šta je neizbežno moralo proizići i proizišlo je iz stvaranja svemoćnih ekonomskih monopola.
Navešćemo još jedan primer gazdovanja kartela. Tamo gde se mogu uzeti u svoje ruke svi ili glavni izvori sirovina naročito je lak postanak kartela i stvaranje monopola. Ali bi bilo pogrešno misliti da monopoli ne niču i u drugim granama industrije, gde je nemogućno uzeti sirovine u svoje ruke. U cementnoj industriji sirovine se nalaze svuda. Ali i ta je industrija snažno kartelisana u Nemačkoj. Preduzeća su se ujedinila u pokrajinske sindikate: južno-nemački, rajnsko-vestfalski itd. Ustanovljene su monopolske cene: 230-280 maraka za vagon, dok cena koštanja iznosi 180 maraka! Preduzeća daju 12 do 16% dividende, kod čega se ne treba zaboraviti da "geniji" savremene spekulacije umeju da u svoje džepove strpaju velike sume profita i osim onoga što se deli kao dividenda. Da bi uklonili konkurenciju iz tako unosne industrije, monopolisti pribegavaju čak i trikovima: šire lažne glasove o lošem stanju industrije, štampaju anonimne oglase u novinama: "Kapitalisti! Opasno je ulagati kapitale u cementnu industriju"; na kraju kupuju preduzeća koja su "po strani" (to jest koja ne sudeluju u sindikatima), plaćaju im "otštetu" 60-80-150 hiljada maraka.(17) Monopol krči sebi put svagde i na sve moguće načine, počinjući skromnim plaćanjem otštete, pa sve do američke "upotrebe" dinamita protiv konkurencije.
Tvrdeći da karteli uklanjaju krize, - to je bajka buržoaskih ekonomista, koji po svaku cenu hoće da ulepšaju kapitalizam. Naprotiv, monopol koji nastaje u nekim granama industrije pojačava i pooštrava haotičnost svojstvenu čitavoj kapitalističkoj proizvodnji kao celini. Nesklad u razvoju poljoprivrede i industrije, koji je karakterističan za kapitalizam uopšte, još se više povećava. Privilegovani položaj u kome se nalazi najjače kartelisana, takozvana teška industrija, osobito ugalj i gvoždje, dovodi u ostalim granama industrije "do još oštrijeg otsustva svakog plana", kako priznaje Jajdels, pisac jednog od najboljih radova o "odnosu nemačkih krupnih banaka i industrije".(18)
"Što je razvijenija narodna privreda, - piše Lifman – bezobziran branilac kapitalizma, - to se ona više upušta u sve riskantnija ili inostrana preduzeća, koja trebaju mnogo vremena za svoj razvoj ili najposle u ona koja imaju samo lokalni značaj".(19)
Povećanje rizika u vezi je na kraju krajeva s gigantskim povećanjem kapitala, koji se tako reći preliva, otiče u inostranstvo itd. A zajedno s time neverovatno brz porast tehnike donosi sa sobom sve više elemenata nesklada izmedju raznih strana narodne privrede, haotičnosti, kriza.
"Verovatno – mora da prizna taj isti Lifman, - čovečanstvu, u nedalekoj budućnosti, pretstoje ponovo veliki prevrati u oblasti tehnike, koji će delovati i na organizaciju narodne privrede"… elektricitet, vazduhoplovstvo… "Obično i po opštem pravilu u takva vremena korenitih ekonomskih promena razvija se silna spekulacija"…(20)
A svakovrsne krize – najčešće ekonomske, ali ne samo ekonomske, – pojačavaju sa svoje strane u ogromnim razmerima tendenciju ka koncentraciji i monopolu. Evo neobično poučnog prosudjivanja Jajdelsa o značaju krize 1900 godine, krize koja je, kao što znamo, odigrala ulogu prekretnice u istoriji najnovijih monopola:
"Kriza od 1900 godine zatekla je, naporedo s gigantskim preduzećima u glavnim granama industrije, još mnogo preduzeća s organizacijom koja je po sadašnjim pojmovima zastarela, "čistih" preduzeća (tj. nekombinovanih), "koja su se uzdigla na valu industrijskog poleta. Pad cena, snižavanje potražnje, doveli su ta "čista" preduzeća u tako bedan položaj, koji se kombinovanih gigantskih preduzeća ili uopšte nije dotakao ili ih je zahvatio samo za kratko vreme. Zbog toga je kriza 1900 godine dovela do industrijske koncentracije u nesravnjeno većem stepenu nego kriza 1873 godine; ova poslednja izvršila je takodje izvestan izbor najboljih preduzeća, ali, uz tadašnji nivo tehnike, taj izbor nije mogao dovesti do monopola preduzeća koja su bila u stanju da pobedonosno izadju iz krize. Baš takvim trajnim monopolom, i to u velikom stepenu, raspolažu gigantiska preduzeća današnje gvozdene i električne industrije, zahvaljujući svojoj vrlo složenoj tehnici, svojoj široko sprovedenoj organizaciji, moći svoga kapitala, a onda, u manjoj meri, i preduzeća za izgradnju mašina, izvesne grane metalurgijske industrije i prometa i drugo".(21)
Monopol – to je poslednja reč "najnovije faze u razvoju kapitalizma". Ali naše pretstave o stvarnoj snazi i značaju savremenih monopola bile bi krajnje nedovoljne, nepotpune, premalene, ako ne bismo uzeli u obzir ulogu banaka.