Цитати Владе Дапчевића
Одломци из књиге "Ибеовац-Ја Владо Дапчевић, аутор Славко Ћурувија". Књига је написана на основу интервјуа у Белгији након ослобађања Владе Дапчевића из југословенског затвора.
Силовања и клања у Босни за време Другог светског рата
Требало је видјети како су нас дочекали у тим селима око Калиновика. У кућама само жене, дјеца и старци. Све мушкарце поклале усташе.
Чак и оне из Иловице у коју су били пресељени Конављани. Седам дана су нас ти људи буквално гостили, па нам чак и веш оне жене сашише и дадоше.
У тој Иловици, замисли, догодило ми се и ово. У кући ме једног дана сачекаше двије дјевојке. Једна шеснаест, друга осамнаест година. Љуте.
Питам их шта је? Оне ћуте. - Шта је, говорите!
Тек тад она млађа проговара. Вели: - Ви нас презирете и зато са нама нећете да ашикујете! А, нама је то, колико год да нам се ашиковало, било најстроже забрањено. Због таквих ствари могла се и глава изгубити. Ја почех да објашњавам да смо ми народна војска, да се то не смије...
Кад она старија рече: - Послије вашег одласка доћи ће усташе и све нас силовати. И ми и наши родитељи бисмо хтјели вашу дјецу да имамо.
То ви сада, наравно, не можете схватити. Али, у тим крајевима су се релативно често догађале и такве драме.
Прођу усташе и силују Српкиње. Онда прођу четници па силују Муслиманке и Хрватице. Тако да су Српкиње носиле дјецу усташа, а Муслиманке и Хрватице дјецу четника.
Из овога што ћу ти сад испричати виђећеш какво је то страшно међусобно клање било. Ова силовања су у томе била најмање трагична.
У Фочи ме, уз помоћ Митра Бакица и на захтјев Ранковића и Жујовића, поново примише у Партију. Ја сам се бунио и тражио да укину ону одлуку о искључењу, али не хтједоше.
Жујовић рече: „Нећемо да се свађамо са онима у Црној Гори. Најлакше је да те примимо поново." Примише ме, и то да би могли да ме пошаљу за политичког комесара Дринског добровољачког одреда.
Послали су ме право у осиње гнијездо. Тада је формирано неколико одреда такозване добровољачке војске. То су били четници које смо ми разоружали. И то баш они који су поклали хиљаде муслимана.
Командант им је био Гојко Крезовић. Њега су једном биле ухватиле усташе, повеле на клање, али им се он отргао, отео пушку једном усташи, само голим кундаком ту убио неколико усташа и побјегао у шуму.
Касније је почео да се свети. Кад су направили тај покољ, светили су се за злочине које су чиниле усташе у Фочи и још неким мјестима: клале су Србе изнад огромних каца док те каце нијесу напунили крвљу.
Кад смо их разоружали, једно вријеме смо их политички обрађивали. Објашњавали смо да сви Хрвати и муслимани нијесу као усташе и слично. Убјеђивали смо их да уђу у добровољачку војску и да се боре са наше стране.
Тако пристадоше... Како да их кажњаваш? Да смо их кажњавали, све бисмо морали да побијемо. Сви до једног су клали. А преко две хиљаде их је било.
За неког Пљеваљчића се причало да је поклао преко хиљаду муслимана, за неког Ђурђевца, око осамсто, а за њиховог команданта Крезовића да је са два брата побио преко триста.
Нијесмо могли никог да стријељамо јер остали онда не би прешли на нашу страну. Чак смо за команданта тог одреда у коме сам ја био политички комесар морали да поставимо баш тог Гојка Крезовића. Врло добро се касније држао. Он и његова два брата погинули су у борби против четника.
Муке су то биле. Прво, на њих двије хиљаде добио сам свега два комесара батаљона. Влада Бојанића и још једног. Друго, било их је веома тешко убиједити да муслимани нису Турци, дакле непријатељ. У борбама око Рогатице, почетком четрдесет друге, заробисмо неке домобране.
И тада је важило наређење да се заробљеници не смију убијати, поготово не клати. Они, међутим, на једном потоку почеше да кољу ове што су заробили. Неко ми јави и ја на коњу галопом стигнем тамо. Видим: домобрани стоје у реду и чекају на клање. Они дотле већ заклали петнаест.
Извадио сам пиштољ, а они пушке на мене. Носили су шубаре и на њима нашу тробојку. Једва сам спасио и главу и те заробљенике. И ти домобрани су послије скоро сви прешли у партизане.
О сукобу са Совјетским Савезом 1948.
Тих година свијет је био потпуно подијељен на два дијела: на свијет социјализма и на свијет империјализма и капитализма. Била су се створила два хегемона: Америка, као главни хегемон у свијету империјализма, и Совјетски Савез, као главна снага у свијету социјализма. У многим европским земљама тада се још није знало ко ће кога. У Румунији је још био краљ, у Мађарској партија малих посједника заједно са комунистима, у Чехословачкој Бенеш и буржоаски демократи, у Пољској слично. Тад је почео хладни рат који се сваког тренутка могао претворити у прави рат. У таквој ситуацији, свако слабљење на било ком дијелу фронта империјализма, значило је јачање снага социјализма, и обрнуто, свако слабљење фронта социјализма, значило је јачање снага империјализма. Дошла је четрдесет осма. Из свих оних мојих колебања, дилема, размишљања, искристалисала се једна ствар као основна. За мене уопште нијесу биле битне поједине реченице из оних писама и резолуција. За мене је било битно само једно: да ли ћемо ићи са Совјетским Савезом, социјалистичким табором и међународним комунистичким покретом против империјализма, или ћемо, хтјели ми то или не хтјели, ићи са империјализмом против Совјетског Савеза и међународног комунистичког покрета? Било ми је јасно да је ствар социјализма у Југославији пропала ако кренемо овим другим путем. Трећи пут нити сам видио нити га има. Тако мислим и данас, четрдесет једну годину послије тога.
О корупцији у редовима југословенских комуниста након доласка на власт
Мука ми је била од свега онога што се дешавало пред мојим очима. Одмах је почела грабеж за власт, положаје, привилегије. Почела је корупција невиђених размјера. А тон свему томе давао је Тито. Гурао их је на положаје, уваљивао у привилегије и тако их везивао за себе. У свему томе ја сам се осјећао исто онако како сам се осјећао кад сам у рату видио браћу Рибар у кожи од главе до пете, или кад сам гледао Митра Бакића како Титу поклања коња купљеног бригадним парама. Само, послије рата тај осјећај је био много тежи, неподношљивији због размјера које је све то добило. То се, једноставно, никако није могло уклопити у моје схватање, можда, истина, превише чистунско, комунистичког морала. И, наравно, одмах су почели сукоби.
Управник Више партијске школе био је Божидар Масларић. Тај човјек је био незајажљив. Одмах се уселио у вилу Рада Пашића, сина Николе Пашића, и у оној тешкој оскудици у којој је храна за нас била сакупљана акцијама среских комитета, камионима је из те школе вукао храну кући, правио вечеринке и тако се улизивао и додворавао разним генералима и другим главешинама. А у школи, замисли, једне вечери није дозволио да нама направе најобичније сендвиче. Због свега тога, Ђилас га је на крају смијенио и поставио за управника Теслиног музеја. И да ствар буде гора, кад сам му једном јавно замјерио такво понашање, био је организовао неке полазнике школе да ме критикују као нетолерантног, строгог и слично. Ето, тиме су се људи служили.
Или, узми ова два случаја због којих сам такође јавно протестовао. Први је везан за генерала Градимира Ивановића. Тај Ивановић је био војни аташе у Прагу. Кад су га премјестили у Београд, он, замисли, покупи читав службени намјештај и из Прага доћера у Београд и још поче да се по Београду, у високом друштву, хвали тим намјештајем. Жене к'о жене, то препричавале па се и открило. Други случај је везан за Темпа. Позвао ме је једном кући на ручак, становао је изнад Партизановог игралишта, близу Крцуна Пенезића, и кад уђосмо у кућу, у кући нов изрезбарени намјештај. Пита Темпо Мицу, своју жену: - Шта је ово? Она вели: - Не знам, ја сам мислила да си ти то послао. Дођоше војници, изнијеше стари намјештај и унијеше ово. Ја гледам и ћутим, а Темпо, истина, одмах викну: - Ово одмах назад да иде.
Позва Сава Дрљевића, команданта позадине, и нареди му да се намјештај однесе. Темпо тада још није био ушао у тај грабеж. А, из овог примјера видјећеш технологију отимања. На почетку београдског Јужног булевара прије рата је радила једна фабрика тог луксузног намјештаја. Кад смо ми дошли, војска је узела све фабрике, послије их је враћала, али је ову задржала. Пошто је Кардељ био министар спољних послова и пошто су у његову кућу долазиле стране дипломате, била је донесена одлука да се за Кардеља направи један луксузни изрезбарени намјештај. То је чула Цана Бабовић, позвала Сава Дрљевића и питала може ли и за њу да се направи такав намјештај. Саво рекао: „Може." Онда он ријеши да и за себе направи један, али, да би себе покрио, он направи још четири, и меду та четири овај за Темпа. Истина, Темпо је свој вратио и извикао се један дан на Сава Дрљевића. Ал' Саво задржа онај свој намјештај.
Упоредо с тим, десила се још једна ствар. Ми, Дапчевићи, становали смо у једној вили у Улици пролетерских бригада. У близини је био онај дипломатски магацин и у њему најквалитетније ствари. Уз то, трипут јефтиније него другдје. Четрдесетак људи је имало право да се у њему снабдијева. Једног дана сестра ме наговори да купим штоф за одијело. Позовем магацин, питам: има ли? Онај тамо одговори да има за једно сто одијела. Одем у магацин тек трећег дана, тражим један штоф, а онај исти одговара: „Нема више." За три дана разграбљено је сто штофова за одијела! По пет, шест, десет. Једно јутро тетка ми тражи новине да умота хљеб. Каже: - Срамота ме да улицом носим бијели хљеб. Питам: - Зашто? Каже: - Зато што га други немају. - Па гдје га ти купујеш? Вели: - У оном магацину. Забранио сам јој, од тада, да га више у кућу уноси, иако смо ми и прије рата јели бијели хљеб.
Критиковао сам то на једној сједници Политичке управе, пред Гошњаком, Кочом и осталим, али није помогло. Отворено сам рекао да се претварамо у феудалну бирократију са специјалним привилегијама и примјерима доказивао колика је моја плата са привилегијама. Имао сам плату нешто више од осам хиљада динара, па онда хиљаду цигарета, угаљ и дрва бесплатно, униформу, телефон - све бесплатно. Уз то, власнику куће смо плаћали минималну кирију. Ја сам израчунао да је то све заједно онда вриједило четрдесет двије хиљаде динара. Просјечна плата је тада била нешто око три хиљаде динара. Знаш ли шта ми је на све то рекао Иван Шиби? Он је тада био начелник Кадровске управе, а ја начелник Управе за агитацију и пропаганду. Вели: „Ако се теби не допада бијели хљеб, ти не мораш да га узимаш!"
Највише ме је обесхрабривало то што сам једино ја, од свих колико нас је тамо било, иступао и критиковао те ствари. Рекао сам том приликом и ово: „Ми сијечемо грану на којој сједимо. Ако не ликвидирамо ове привилегије, не само што ћемо се одродити од народа, ми ћемо у психологији постати богаљи."Све то што ти причам ломило је карактер људи, јер привилегије су зависиле од положаја. Каријеризам је почео да се развија до највећег степена, није се презало ни од цинкарења, подваљивања, измишљања - ако постоји неко ко смета. Послушност и улизивање су постали главна ствар у кадровској политици. Ево ти само један, али довољно рјечит примјер. Начелник Војно-научног института био је генерал Бошко Шиљеговић. Ја сам једно вријеме био његов замјеник, а онда сам премјештен за начелника Управе ЈНА за агитацију и пропаганду. Тај човјек скоро ништа није радио, али је, зато, био разрадио све технике подвлачења под кожу руковидилаца. Између осталог, са Титом је играо домине и увијек гледао да Тито добије.
За тог Шиљеговића, иначе, био је везан један догађај, који је пред крај рата и послије њега био карактеристичан за један број наших генерала. Кад смо били у Дрвару, Радован Зоговић бијеше дигао џеву јер је Шиљеговић ријешио да се жени оном балерином Миром Сањином. Био је већ ожењен са једном студенткињом, али допала му се Мира, била је балерина, богата, и он батали онај брак и навали да се жени Миром. Међутим, комунисти из Сплита оптуже Миру да је гола на столу играла талијанским официрима. У вријеме кад је живјела са Љубишом Јовановићем (то је био наш најбољи глумац) дошли су у партизане и ту Мира налети на Бошка који је тада био комесар Осмог далматинског корпуса. Балерина се свидјела комесару и поче љубав. Кад је стигла она оптужба из Сплита, Радован Зоговић образује неку комисију и почне да саслушава Миру. И, како је био „суптилан", он њој вели: - Ти, италијанска курво, 'оћеш да се удаш за нашег генерала! А она ће њему пркосно: - И хоћу, удаћу се за њега! И удала се. Колико знам, и данас живе заједно.
И то ти је револуција: сељаци постану команданти и комесари, први пут опипају свилене гаћице и пожене се буржујкама. Онда у тим буржоаским породицама, узму их под своје и - готови су. Пошто идеолошки нијесу били формирани људи, лако су мијењали схватања. У то вријеме, деведесет одсто нашег кадра није знало најелементарније ствари из марксизма и лењинизма.О бирократији и корупцији у Совјетском Савезу након Стаљина
Прво што ме запањило кад смо дошли у Совјетски Савез било је то што нам је на улици сваки час прилазио неко и нудио неки бизнис, трговину, шверц. Послије петнаестак дана неко нас је чак и покрао. Једном смо гледали кад су неки изгредници насред улице напали и измлатили мајора милиције! Касније сам, испричао сам ти то, видио да тамо влада страховита корупција. Била је продрла у све поре друштва. Чак је и Хрушчов једном приликом у неком циркулару то признао и упозорио да је добила такве размјере да пријети опстанку система.
Крало се и расипало на све стране. Питао сам људе да ли је тако било и за вријеме Стаљина. Сви су ме увјеравали да за вријеме Стаљина тога није било. Рекоше и да није било ни социјалних разлика. Сви су били једнаки.
Гледајући све то дошао сам до закључка да је совјетско друштво ушло у фазу бирократизације у којој је бирократија читаву имовину совјетског друштва претворила у своје приватно власништво. И то бирократизације феудалног типа. Стварно су живјели као феудалци. Ти њихови партијски руководиоци, министри, маршали и слични, имали су, рецимо, огромне виле за одмор, са комплетном послугом, у које и по пет година нијесу долазили. Послуга је примала плату, виле су зврјале празне, иако су - да су биле претворене у хотеле - годишње могле на одмор да приме и по пет-шесл стотина гостију. Било је очигледно да је и тадашње совјетско руководство напустило основне принципе социјализма, да је почело да живи онако како је живјела буржоазија, да је почело да преузима буржоаску идеологију и да ће ићи на рестаурацију капитализма. Ево шта је тада, на примјер, имао ректор једног совјетског универзитета. Имао је плату двије хиљаде рубаља (заједно са женом), петособни стан у граду, вилу - бивши дворац на обали мора са великим парком, мали брод, свој аутомобил и државни аутомобил са шофером. Његов Шофер, који ми је све то испричао, имао је у исто вријеме туберкулозну жену, троје дјеце, плату од осамдесет рубаља и живио је у неком подруму. Једном ми је рекао: - Какви смо 'другови' он и ја? Или он није 'друг', кад има све то, или ја нисам 'друг', кад све то трпим. Вероватно обојица нисмо 'другови'. Схватио сам да се у Совјетском Савезу догодило оно што је још Лењин у једном чланку предвидио. Поставио је питање да ли је могућа рестаурација капитализма у социјализму и одговорио позитивно. Написао је да је могућа на два начина. Прво, уједињавањем капиталиста и насилним рушењем пролетерске власти. Друго, бирократизацијом и обуржоазењем партијског и државног апарата. У другом случају долази до контрареволуције и рестаурације капитализма одозго из самог апарата. Чиме сам био свједок у Совјетском Савезу. Уз све глупости које је правио - стварао је оне совнархозе, сијао кукуруз тамо на сјеверу и слично - Хрушчов је хтио да иде и даље. Међутим, у масама је наишао на страховит отпор. Дошло је до демонстрација, па и погибија. Ситуација је просто била предреволуционарна и он је устукнуо.
Долазак Брежњева на власт створио је наду да ће се нешто промијенити и у унутрашњим односима и спољној политици. Посебно у политици према Кинезима, јер је било дошло до тоталног прекида. И ми, политички емигранти, надали смо се да ће ствари кренути друкчијим током. Међутим, испало је да је најреалнија у оцјени била Албанска партија рада. Она је одмах оцијенила да је то хрушчовизам без Хрушчова и да се може очекивати још гори бирократизам и још веће одступање од марксизмалењинизма. То се и догодило. Државни и партијски апарат се потпуно одвојио од народа, материјално се обогатио. Исто се догодило са интелигенцијом, умјетницима, писцима... За једну књигу, због огромног тиража, могло се тада тамо добити и до милион рубаља. То они нијесу могли потрошити за читав живот. Просјечна плата била је сто рубаља и са њом је једна породица могла да живи пристојно.
Питаш зашто ме све то што се догађало у Југославији и у Совјетском Савезу није поколебало у мојој основној марксистичко-лењинистичкој позицији. Напросто није. И то ни најмање. Ја сам све то доживљавао само као ново поље битке. И тада сам сматрао и данас сматрам да је теорија марксизма-лењинизма научно потпуно исправна. Рано сам дошао до закључка да је основна противрјечност социјализма и његове прве епохе диктатуре пролетаријата - противрјечност између нових друштвених односа и старе свијести. То што сам гледао, доживљавао сам као битку између тих нових односа и старе свијести...О ревизионизму у СССР-у
И раније сам схватио да је у Совјетском Савезу потпуно побиједила ревизионистичка политика. Једно вријеме сам се, као и многи други, надао да је то привремено и да ће совјетска бољшевичка партија наћи снаге да све то превлада. Међутим, за вријеме боравка у Совјетском Савезу у том погледу је свака моја илузија пала. Видио сам да је ревизионизам побиједио и у совјетској партији и у совјетском друштву. Видио сам да се Совјетски Савез претворио у неку врсту бирократско-феудалне земље, са феудалним привилегијама крупне бирократије и да у њему даље може доћи само до отворене рестаурације капитализма. Знао сам да ће почети отворено да ме прогоне и хапсе и да ће ме, вјероватно, послати и у неки логор.
О Хрушчову, Брежњеву и Стаљину
Ето, тако смо ми били почели да разговарамо. Послије ових принципијелних ствари, свађали смо се, конкретно, око Хрушчова. Они су га бранили, а ја сам сматрао оно што сам сматрао. Тај Хрушчов, а касније и Брежњев, уопште нису били способни за функције које су обављали. Хрушчов је, у најбољем случају, могао бити предсједник неког сеоског савјета, а Брежњев предсједник сеоског синдиката. То ти је тако у историји. Послије великих људи увијек долази неки ситниш. А Стаљин је заиста био велики. Совјетски грађани га ни данас нису заборавили. Твој колега Ристо Бајалски се у својим текстовима из Москве недавно јавно чудио - оно кад је кампању на њега покренуо Горбачов - зашто многи возачи данас носе Стаљинове слике на шофершајбнама. Од Стаљина овамо, мој друже, ми нијесмо имали правог руководиоца комунистичког покрета.
О Ранковићу
На Двадесет трећи конгрес КПСС дошла је делегација СКЈ на челу са Ранковићем. На телевизији се лијепо видио Брежњев, а још љепше како се кратко грли, рецимо, са Гомулком, који је тад био генерални секретар пољске партије, а јако дугачко и срдачно са Ранковићем, који је био само Титов замјеник. У то вријеме боравио сам у једној московској библиотеци и ту ме, наводно случајно, нашао један совјетски високи партијски функционер. Поздравио се са мном бог зна како. Ја сам одмах почео да му се жалим због третмана, а он је на то одговорио: „Немојте тако. Ево, сад се мења ситуација у Југославији. Ми мислимо да је Ранковић врло партијан човек и да ће се његовим доласком много тога у Југославији изменити."
Ранковић је тада држао све оперативне функције у Југославији: потпредсједник Републике, шеф УДБ-е, организациони секретар партије, чак и предсједник Савеза бораца. Имао је сву власт. Тито је ишао на некакву операцију, а овај је и кормило преузимао. Они су на основу свега тога и ко зна још чега закључили да Ранковић долази умјесто Тита. Ја сам знао да је то Ранковић могао да је хтио, али сам овом Русу рекао да то уопште неће да се догоди и да, макар се и догодило, то не може уопште промијенити мој статус јер је Ранковић за мене - најобичнији џелат. Он се томе супротставио и савјетовао ме да са Ранковићем некако ступим у контакт. Сличан знак долазио је и из амбасаде. Небојша Гребенар, некада мој исљедник у Билећи, тада савјетник наше амбасаде у Москви, преко сестре Данице која је у то вријеме била дошла у СССР да ме посјети, давао ми је до знања да је са највишег југословенског мјеста добио налог да са мном ступи у контакт.
Ранковић је у Москви, дакле, дочекан са највећом помпом. Чуо сам да је Крсте Црвенковски, који је свему томе присуствовао, по повратку све потанко реферисао Титу, ко зна шта је још додао и - Ранковић је отишао као да га никад није ни било. Поред тога, наводно, сазнало се да је и неки пијани удбовац из пратње наше делегације тамо у једном моменту некоме рекао: ,,Е, сад ће у Југославији Ранковић доћи на власт!"
У руководству СКЈ у току неколико година послије 1960. године већ су се биле формирале двије линије. На челу једне био је Кардељ, а на челу друге Ранковић. Ранковић је био на такозваној догматској линији, био је против слободног тржишта и свих мјера које би могле да воде директно у рестаурацију капитализма. Знао је да ће то за њих значити губитак власти. Једно вријеме Тито је био на страни Ранковића, а против Кардељ а. Касније се приклонио Кардељу против Ранковића. Ово што се десило у Москви вјероватно је била она капља која је претегнула на страну Кардеља. Тито се, претпостављам, бојао да би Ранковић уз помоћ Совјета могао да преузме власт у Југославији. Прислушкивање је само било изговор за склањање Ранковића.О покушају да оде на Кубу и Вијетнам као добровољац
Кад је, оно, почела да се заоштрава ситуација око Кубе, отишао сам у њихову амбасаду и срео се са амбасадором. Њихов амбасадор у СССР-у био је важна личност - члан Политбироа кубанске партије. Беше физички неки ситан човјек. Ја сам му рекао да по мојој процјени Американци припремају напад на Кубу, објаснио сам му своју ситуацију у СССР-у и предложио да мене и још један број наших људи, све официре - приме као добровољце. Ја сам са људима већ био разговарао о томе и хтјели су да иду. У Совјетском Савезу смо, иначе, већ политички били тотално пропали, а потпуно је свеједно да ли ћемо се против империјализма бити на овом или на оном крају планете. - Колико људи би пошло? - Око сто педесет. Тај број ће бити још већи уколико Фидел Кастро интервенише код Хрушчова, јер многи од њих су активни официри Црвене армије.
Био је одушевљен. Рекао ми је да они стварно очекују напад, да имају масу људи који су спремни да бране Кубу, али да немају официре, да би то била велика помоћ и да ће одмах послати депешу Фиделу Кастру. Док се чекао одговор, често сам одлазио у кубанску амбасаду на неке разговоре, па сам, чак, једном таквом приликом, тамо срео и Че Гевару. Разговарали смо бар два сата. Кастро је овима у амбасади наредио да ми одмах дају улазну визу и послао је писмо Хрушчову. Од Хрушчова је тражио да се прво мени, а онда и осталима, омогући да дођемо на Кубу.
Чим сам од Кубанаца добио визу, отишао сам код Руса, са оном потврдом коју ми је онда дао Лисаков. Тамо ми рекоше: „Може, дођите сутра и понесите фотографије." Кад сам се појавио сјутрадан, објаснили су ми да сам ја становник херсонске области, да су те ствари код њих децентрализоване и да ћу тамо добити визу. То ми је потврдио и пуковник Карпејев. У Херсону рекох овим мојима да идемо на Кубу. Опште одушевљење. У полицији све саслушаше, али ми не дадоше визу. Рекоше да морају да питају Москву. Позвао сам Карпејева и питао шта је са визом. Одговорио ми је да је све у реду и да ћу је добити најдаље за недељу дана. Прође недељу дана - ништа. Опет позвах Карпејева. - Владимире Ивановичу, нажалост, морам да вам саопштим да нисте добили сагласност за издавање визе!
Мислим да је лично Хрушчов то забранио. Одмах сам отишао у Москву и звао Андропова. Није ту, на службеном је путу, болестан је... Гомила неких разлога за одбијање.
У међувремену, покушао сам да одем и у Вијетнам као добровољац. На челу Совјетског Савеза већ је био Брежњев. Написао сам му писмо и тражио да не поступи онако како је Хрушчов поступио кад сам хтио да идем на Кубу. Вијетнамци су хтјели да ме приме. Брежњев ми је одговорио да ћу моћи отићи чим добијем вијетнамску визу. Кад сам отишао код Вијетнамаца, добих, међутим, одговор да им је жао, али да у актуелној ситуацији не могу да прихвате моју великодушну понуду, на којој су ми, иначе, веома захвални... Чак ми је Хо Ши Мин поручио, како су ми саопштили, да то не могу прихватити због међународних обавеза које су прихватили, али да ћу ја бити први човјек који ће бити позван у Вијетнам уколико се на том плану нешто позитивно промијени. Руси су и то онемогућили. Потпуно су ме онемогућили и блокирали.22. конгрес КПСС, дестаљинизација, раскол са Кинезима и Албанцима
Припремао се Двадесет други конгрес КПСС. И већ се било прочуло - каква је у то вријеме у Москви била конспирација да је већ сјутрадан знало пола Москве оно што се претходног дана разговарало на Политбироу - да ће Стаљин бити избачен из Маузолеја и да ће бити прекинути дипломатски односи са Албанијом, укључујући и протјеривање албанске амбасаде из Совјетског Савеза. Отишао сам у албанску амбасаду и то им испричао. Упитах: је ли то истина? Онај ми рече: „Не, то није могуће!", као изненађен, али се, то је било толико очигледно - пакују!
Обе вијести су биле тачне. Стаљина су избацили из Маузолеја, а Хрушчов лично је напао Албанију и читаво њено руководство - на челу са Енвером Хоџом. Супротставио му се једино Чу Ен Лај, шеф кинеске делегације. Рекао је да тај његов иступ кинеска делегација доживљава као напад на братску партију, да га апсолутно осуђује као нешто недопустиво и супротно елементарним интернационалистичким односима и да, зато, у знак протеста напушта Конгрес. И отишли су. Хрушчов је послије тога отишао у Америку, тамо се удварао Американцима, па кад се вратио - напали су га Кинези. Онда је он отишао код Мао Це Тунга да вади ствар и тада су се посвађали начисто. Кад се коњи бију - магарци плаћају. Ја сам био један од тих магараца. Стао сам, сто одсто, на страну Албанаца и Кинеза. Кад су Кинези почели да објављују писма о свему што се догађало између њих и Руса, ја сам сјео и написао још једно писмо свим комунистичким партијама. Повод је био Хрушчовљев интервју оном новинару Сулсбергеру. Кад га је питао да ли је Куба социјалистичка земља, одговорио је да није, а кад је требало да каже да ли је то Југославија, одговорио је да јесте. И силно је нахвалио Тита. Ја се, наравно, са тим нијесам сложио и у том писму сам написао да „неки највећи руководиоци" уносе забуну у свјетски комунистички покрет, посебно међу југословенским комунистима. Тражио сам да се заузме јасна позиција о томе да ли је Савез комуниста Југославије марксистичко-лењинистичка партија, с обзиром на њен програм усвојен педесет осме године и да ли је Југославија социјалистичка земља с обзиром на то да њоме руководи СКЈ са таквим програмом и онаквом праксом. Позвао сам се и на ону декларацију са савјетовања осамдесет једне комунистичке партије. Писмо Централном комитету КПСС убацио сам у њихово сандуче, остала сам однио у амбасаде социјалистичких земаља.
Мјесец и по дана послије тога Мао Це Тунг је написао ону брошуру под истим насловом: „Да ли је Југославија социјалистичка земља?" Трећина брошуре су били подаци и информације које смо ми писали у писмима. Укључујући и оно прво написано у Албанији. Руси су одмах схватили да је и то моје масло.О Народној републици Албанији
Албанију познајем добро. То је мала земља и за двије године, колико сам у њој провео, обишао сам је скоро сву. Видио сам је, разговарао сам са људима и посматрао сам је критичким оком. Политика коју води Албанска партија рада на мене је оставила најбољи утисак. Сматрам да од свих партија у социјалистичким земљама она води најдосљеднију марксистичко-лењинистичку политику. Наравно, смијешно је очекивати да живот у Албанији буде као у Швајцарској. Само прије четрдесет година то је била најсиромашнија земља у Европи, са деведесет одсто неписмених, без индустрије, без жељезница, практично без ичега.
У Албанији је, такоде, спроведена потпуна колективизација и остварена потпуна друштвена својина над средствима за производњу. Друго, у Албанији су разлике у платама најмање у свијету. Распон између најниже и највише је један према два. Треће, Албанци су уложили огромна средства у образовање људи јер су, с правом, сматрали да је то један од темеља за напредак социјализма уопште. Већ педесет девете и шездесете године, кад сам ја био тамо, у Албанији није било ниједног човјека до четрдесет година који је био неписмен. Четврто, они су задржали све оне позитивне вриједности патријархалног морала и ујединили га са новим социјалистичким моралом.
Албанија је четрдесет пете године била на далеко нижем економском, културном, индустријском и сваком другом нивоу од Југославије. Узми познате опште показатеље и упореди Албанију и Југославију данас. Добићеш поразне резултате по Југославију. Разлика у корист Албаније је резултат њиховог система и њихове политике...О будућности социјализма
Погледај ова два вијека од Француске револуције. Непрекидно смо имали смјену револуционарне плиме и успона реакције. Стално се то смјењивало и смјењује једно за другим до данашњег дана. Ово што се данас догађа, по мом дубоком увјерењу, јесте привремени пад који ће у крајњој линији изаћи на добро. Мобилисаће масе у борби за стварни социјализам, против бирократског и ревизионистичког социјализма. Јер и један и други нијесу прави социјализми. И један и други су напола капитализам. Чак, гори од капитализма.