Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
Како настају правне норме? Може се рећи да свака таква норма претставља укидање или измену неке старе норме или неког старог обичаја. Зашто се укидају стари обичаји? Зато што престају да одговарају новим „условима“, тј. новим стварним односима у које људи међусобно ступају у друштвеном процесу производње. Првобитни комунизам нестао је услед пораста производних снага. Али производне снаге расту само постепено. Зато само постепено расту и нови стварни односи међу људима у друштвеном процесу производње. Зато само постепено расту и сметње од стране старих норми или обичаја, па према томе и потреба за тим да се новим стварним (економским) односима међу људима да одговарајући правни израз. Инстинктивна мудрост мислеће животиње обично долази после тих стварних промена. Ако старе правне норме сметају извесном делу друштва да постиже своје свакидашње циљеве, да задовољава своје насушне потребе, онда ће тај део друштва неизоставно и ванредно лако доћи до свести о томе да те норме претстављају сметњу: за то није потребно много више мудрости него за свест о томе да је незгодно носити одвећ тесну обућу или сувише тешко оружје. Али од свести о сметњи коју ствара дата правна норма, разуме се, још је далеко до свесне тежње за њеним укидањем. У почетку људи покушавају да је просто заобиђу у сваком појединачном случзју. Сетите се како је ствар текла код нас у великим сељачким породицама, када су се под утицајем капитализма који се тек заметао појавили нови извори зараде, неједнаки за различите чланове породице. Уобичајено породично право постајало је тада сметња за срећнике који су зарађивали више него други. Али се ти срећници нису ни у ком случају тако лако и тако брзо одлучили да устану против старог обичаја. Дуго времена они су једноставно прибегавали лукавству и сакривали део зарађеног новца од најстаријих у породици. Али се нови економски поредак постепено учвршћивао, а стара породична форма живота све више и више љуљала; чланови породице који су били заинтересовани у њеном укидању, све су више и више подизали главу; деобе су постајале све чешће, и најзад је стари обичај ишчезао, уступајући место новом обичају, изазваном новим условима, новим стварним односима, новом економиком друштва.
Пораст свести код људи о свом положају обично више или мање заостаје за порастом нових стварних односа који мењају тај положај. Али свест ипак иде за стварним односима. Где је свесна тежња људи за укидањем старих установа и за увођењем новог правног поретка слаба, тамо тај нови поредак није потпуно припремљен друштвеном економиком. Другим речима, нејасност свести - „омашке незреле мисли“, „незнање“ - у историји често значе само једно, наиме: да је још слабо развијен предмет којег треба постати свестан, тј. нови односи који настају. А незнање ове врсте - непознавање и несхватање онога чега још нема, што се још налази у процесу настајања - јесте очевидно само релативно незнање.
Постоји и друга врста незнања - незнање у односу на природу. Оно се може назвати апсолутним. Мерило тог незнања јесте власт природе над човеком. А пошто развитак производних снага значи пораст власти човека над природом, то је јасно да повећавање производних снага значи смањивање апсолутног незнања. Природне појаве које људи не разумеју и које због тога нису потчињене људској власти, стварају различите празноверице. На извесном стадију друштвеног развитка празноверне претставе тесно се преплићу с моралним и правним појмовима људи, којима оне тада придају својствену нијансу.АЕ У процесу борбе - коју изазива пораст нових стварних односа међу људима у друштвеном процесу производње - религиска схватања играју често велику улогу. И новатори и чувари старога позивају у помоћ богове, стављајући под њихову заштиту ове или оне установе, или чак објашњавајући те установе као израз божанске воље. Разуме се да су Еумениде, које су код Грка некада сматране као присталице материнског права, учиниле за заштиту тог права исто онако мало као што је мало учинила Минерва за победу очинске власти, која јој је тобоже била драга. Позивајући у помоћ богове и фетише, људи су узалуд трошили труд и време, али незнање које је омогућавало да се верује у Еумениде, није сметало тадашњим грчким чуварима старог поретка да схвате да стари правни поредак (тачније, старо обичајно право) боље гарантује њихове интересе. Исто тако, празноверје које је омогућавало да се полажу наде у Минерву, није сметало новаторима да стекну свест о неподесности старе форме живота.
Дајаци на острву Борнеу нису знали за употребу клина код цепања дрва. Када су Европљани донели са собом тамо клин, урођеничке власти свечано су забраниле његову употребу.АЖ То је, очигледно, био доказ њиховог незнања: шта може бити бесмисленије него не хтети употребљавати оруђе које олакшава рад? Али размислите мало, и ви ћете можда рећи да се зато могу наћи олакшавајуће околности. Забрана употребе европских оруђа за рад сигурно је била једна од манифестација борбе против европског утицаја, који је почињао да подрива стабилност старога домаћег поретка. Код домаћих власти постојала је нејасна свест да од тог поретка неће остати ни камен на камену ако се уведу европски обичаји. Клин их је однекуд више него друга европска оруђа потсећао на разорни карактер европског утицаја. И зато су они свечано забранили његову употребу. Због чега је управо клин постао у њиховим очима симбол опасних новина? На то питање ми не можемо дати задовољавајући одговор: ми не знамо узрок због којег се претстава о клину асоциирала у глави урођеника с претставом о опасности која прети њиховој старој форми живота. Али ми можемо са сигурношћу рећи да се урођеници нису нимало варали када су се бојали за стабилност свога старог поретка: европски утицај заиста врло брзо и врло снажно изопачава - ако већ не уништава - обичаје дивљака и варвара који су му изложени.
Тејлор каже да су се Дајаци, осуђујући на сва уста употребу клина, ипак служили њиме када су то могли учинити неопажено од других. Поред незнања, ето вам и „лицемерја“. Али откуда је оно дошло? Очигледно, оно је било изазвано свешћу о преимућству новог начина цепања дрва, коју је пратила бојазан пред јавним мнењем или пред прогонима од стране власти. На тај начин, инстинктивна мудрост мислеће животиње критиковала је ону исту меру која је управо тој мудрости имала да захвали за свој постанак. И она је у својој критици била у праву: забранити употребу европских оруђа никако није значило отстранити опасни европски утицај.
Употребљавајући израз Лабриоле, ми бисмо могли рећи да су Дајаци у датом случају предузели меру која није одговарала њиховом положају, која се није налазила у сразмери са њим. Ми бисмо били потпуно у праву. И ми бисмо тој Лабриолиној примедби могли додати да људи врло често измишљају такве мере које нису сразмерне, које не одговарају положају. Али шта из тога проистиче? Само то да ми морамо настојати да откријемо - нема ли неке зависности између таквих погрешака људи, с једне стране, и карактера или ступња развитка њихових друштвених односа, са друге стране. Таква зависност , нецумњиво постоји. Лабриола каже да се незнање може објаснити са своје стране. Ми кажемо: оно се не само може, него и мора објаснити, ако је наука о друштву у стању да постане егзактна наука. Ако се „незнање“ може објаснити друштвеним узроцима, онда се не треба ни позивати на њега, онда не треба говорити да у њему лежи решење питања због чега је историја текла овако, а не друкчије. Решење се не налази у њему, него у друштвеним узроцима који су га изазвали и који су му дали овај, а не онај облик, овај, а не онај карактер. Зашто да ограничавате своје испитивање на просто позивање на незнање, које ништа не објашњава? Када се ради о научном схватању историје, онда позивање на незнање сведочи једино о истраживачевом незнању.