Написано: између 8. и 13. априла
1917.
Извор: В. И. Лењин, Априлске тезе, Култура,
Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Предано у штампу 27-X-1947. Рукопис
број 420. Штампано ћирилицом и латиницом. Штампање ћирилицом у 20.000
примерака завршено 14-XI-1947 у штампарији „Култура“, Београд, Стаљинградска
4. Штампаних табака 5.
Први пут издато: Написано половином априла 1917.
Први пут објављено као засебна брошура 1917 у изд. „Прибой“.
Интернет верзија: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org)
2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условоима
наведеним у GNU Free Documentation License
4 априла 1917 морао сам да одржим у Петрограду реферат о теми у наслову — најпре на скупштини бољшевика. То су били делегати Сверуског саветовања совјета радничких и сељачких депутата, делегати који су морали да отпутују, и зато ми нису могли дати више времена. Кад је скупштина завршена, претседник скупштине, друг Г. Зиновјев, предложио ми је, у име целе скупштине, да поновим свој реферат одмах на скупштини и бољшевичких и мењшевичких делегата, који су желели да претресу питање уједињења Социјал-демократске радничке партије Русије.
Ма колико да ми је тешко било одмах понављати свој реферат, сматрао сам да немам право да одбијем кад су то захтевали и моји једномишљеници и мењшевици, који ми због свог одласка стварно нису могли дати времена.
У току реферисања прочитао сам своје тезе које су биле објављене у броју 26 „Правде“ од 7 априла 1917.
И тезе и мој реферат изазвали су неслагања код самих бољшевика и у самој редакцији „Правде“. После низа саветовања, ми смо једногласно дошли до закључка да је најцелисходније отворено продискутовати та неслагања, дајући на тај начин материјал за сверуску конференцију наше партије (Социјал-демократске радничке партије Русије, са ЦК на челу) која је имала да се састане 20 априла 1917 у Петрограду.
Извршујући ту одлуку о дискусији ја и објављујем следећа писма, не претендујући да она буду свестрано проучавање питања, него желећи само да истакнем главне аргументе, нарочито битне за практичне задатке покрета радничке класе.
Марксизам захтева од нас најпрецизнију, објективно проверљиву анализу односа класа и конкретних особености сваког историског момента. Ми бољшевици увек смо настојали да будемо верни том захтеву, који је апсолутно обавезан с гледишта сваког научног фундирања политике.
„Наше учење није догма, већ руководство за акцију“ — тако су увек говорили Маркс и Енгелс, потсмевајући се с правом учењу напамет и простом понављању „формула“, које могу у најбољем случају само да обележе опште задатке, задатке које конкретна економска и политичка ситуација сваке посебне фазе историског процеса нужно модификује.
Којим, онда, тачно утврђеним, објективним чињеницама треба сад да се руководи партија револуционарног пролетаријата да би одредила задатке и облик своје акције?
И у свом првом „Писму из далека“ („Прва етапа прве револуције“), објављеном у „Правди“ бр. 14 и 15 од 21 и 22 марта 1917, и у својим тезама ја формулишем „специфичност садашњег момента у Русији“ као фазу прелаза од прве етапе револуције на другу. И зато сам ја за основну паролу за „задатак дана“ у том моменту сматрао: „радници, ви сте показали чуда од пролетерског, народног херојизма у грађанском рату против царизма, ви треба да покажете чуда од пролетерске и општенародне организације, да бисте припремили своју победу у другој етапи револуције“ („Правда“ бр. 15)[А].
А у чему се састоји прва етапа?
У прелазу државне власти на буржоазију.
До фебруарско-мартовске револуције од 1917 државна власт у Русији била је у рукама једне старе класе, наиме: феудално-племићко-спахиске, с Николајем Романовом на челу.
После те револуције власт је у рукама друге, нове, класе, наиме: буржоазије.
Прелаз државне власти из руку једне у руке друге класе јесте прво, главно, основно обележје револуције како у строго научном тако и у практично-политичком значењу тог појма.
Утолико је буржоаска или буржоаскодемократска револуција у Русији завршена.
Овде ја чујем буку опонената који себе радо називају „старим бољшевицима“: зар ми нисмо увек говорили, да буржоаскодемократску револуцију завршава тек „револуционарнодемократска диктатура пролетаријата и сељаштва“? зар се аграрна револуција, такође буржоаскодемократска, завршила? зар није, напротив, факат да она још није почела?
Ја одговарам:, бољшевичке пароле и идеје историја је потпуно потврдила у општем, али конкретно ствари су испале друкчије него што је могао (ма ко) очекивати, оригиналније, специфичније, шареније.
Игнорисати, заборављати тај факат значило би бити као они „стари бољшевици“ који су већ више пута играли жалосну улогу у историји наше партије, понављајући набубану формулу, уместо проучавања специфичности нове, живе стварности.
„Револуционарнодемократска диктатура пролетаријата и сељаштва“ већ се остварила(1) у руској револуцији, јер та „формула“ предвиђа само однос класа, а не конкретну политичку институцију као реализацију тог односа, те сарадње. „Совјет радничких и војничких депутата“ — ето вам „револуционарнодемократске диктатуре пролетаријата и сељаштва“ коју је живот већ остварио.
Та формула већ је застарела. Живот ју је из царства формула увео у царство стварности, оденуо је крвљу и месом, конкретизовао и самим тим модификовао. На дневном реду је већ други, нов задатак: цепање пролетерских (антиодбранашких, интернационалистичких, „комунистичких“, који су за прелаз на комуну) елемената у самој тој диктатури и елемената ситносопственичких или ситнобуржоаских (Чхеидзе, Церетели, Стеклов, есери и други револуционарни одбранаши, противници кретања према комуни, присталице „подржавања“ буржоазије и буржоаске владе).
Ко сад говори само о „револуционарнодемократској диктатури пролетаријата и сељаштва“, тај је заостао за животом, тај је услед тога прешао фактички ситној буржоазији против пролетерске класне борбе, тога треба дати у архив „бољшевичких“ дореволуционарних реткости (који бисмо могли назвати: архив „старих бољшевика“).
Револуционарнодемократска диктатура пролетаријата и сељаштва већ се остварила, али се остварила необично оригинално, с читавим низом у највећој мери важних модификација. Ја ћу о њима говорити посебно, у једном од даљих писама. Сад је преко потребно појмити ту неоспорну истину да марксист мора узимати у обзир живи живот, тачне чињенице стварности, а не хватати се и даље за теорију јучерашњег дана, која, као и свака теорија, у најбољем случају само обележава основно, опште, само се приближава обухватању сложености живота.
„Теорија је, пријатељу мој, сива, а зелено је вечно дрво живота“.
Ко питање о „завршености“ буржоаске револуције поставља по староме, тај живи марксизам приноси на жртву мртвом слову.
По староме испада: иза владавине буржоазије може и мора доћи владавина пролетаријата и сељаштва, њихова диктатура.
А у живом животу већ је испало д р у к ч и ј е: добило се необично оригинално, ново, невиђено преплитање једног и другог. Постоји паралелно, заједно, у једно исто време и власт буржоазије (влада Љвова и Гучкова) и револуционарнодемократска диктатура пролетаријата и сељаштва, која добровољно предаје власт буржоазији, добровољно се претвара у њен додатак.
Јер не треба заборављати да је фактички у Петрограду власт у рукама радника и војника; насиље над њима нова влада не чини и не може чинити, јер не постоји ни полиција, ни од народа одвојена војска, ни чиновништво које свемоћно стоји изнад народа. То је факат. То је баш онај факат који је карактеристичан за државу типа Париске комуне. Тај факат не може стати у старе схеме. Треба умети прилагодити схеме животу, а не понављати сад већ бесмислене речи о „диктатури пролетаријата и сељаштва“ уопште.
Приђимо питању с друге стране, да бисмо га боље осветлили.
Марксист не сме силазити с терена прецизне анализе класних односа. На власти је буржоазија. А зар сељачка маса — зар она не претставља тако исто буржоазију другог слоја, друге врсте, друге природе? Из чега произилази да тај слој не може доћи на власт „завршавајући“ буржоаскодемократску револуцију? Зашто је то немогуће?
Тако резонују често стари бољшевици.
Ја одговарам: то је сасвим могуће. Али марксист у анализи момента мора полазити не од могућег, него од стварног.
А стварност нам показује факат да слободно изабрани војнички и сељачки депутати слободно улазе у другу, побочну владу, слободно је допуњују, развијају, дограђују. И тако исто слободно предају власт буржоазији — појава која ни најмање не „нарушава“ теорију марксизма, јер ми смо увек знали и често истицали да се буржоазија држи не само помоћу насиља, него и захваљујући несвесности, конзервативности, утучености, неорганизованости маса.
И пред таквом стварношћу данашњег дана директно је смешно окретати главу од факта и говорити о „могућностима“.
Постоји могућност да сељаштво узме сву земљу и сву власт. Ја не само што не заборављам ту могућност, што не ограничавам свој видокруг само на данашњи дан, него директно и прецизно формулишем аграрни програм, узимајући у обзир нову појаву: дубљи расцеп између надничара и сиромашних сељака и сељака-газда.
Али постоји и друга могућност: постоји могућност да сељаци послушају савете ситнобуржоаске партије есера, која је пала под утицај буржоазије, која је прешла на одбранаштво, која саветује да се чека до Уставотворне скупштине, иако досад чак ни време њена сазива није одређено(2)!
Постоји могућност да сељаци одрже, продуже своју погодбу с буржоазијом, погодбу коју су сад склопили преко совјета радничких и војничких депутата не само формално него и фактички.
Постоје разне могућности. Била би највећа погрешка заборављати на аграрни покрет и аграрни програм. Али била би исто таква погрешка заборављати на стварност, која нам показује факат споразума — или, ако употребимо прецизнији, мање правни, више економско-класни израз — факат класне сарадње буржоазије и сељаштва.
Кад тај факат не буде више био факат, кад се сељаштво одвоји од буржоазије, узме земљу против ње, узме власт против ње, — то ће онда бити нова етапа буржоаскодемократске револуције, и о њој ће бити говора посебно.
Марксист који, због могућности такве будуће етапе, заборавља своје обавезе сад, кад се сељаштво споразумева с буржоазијом, претворио би се у ситног буржуја. Јер он би фактички проповедао пролетаријату поверење у ситну буржоазију („она, та ситна буржоазија, то сељаштво, мора се одвојити од буржоазије још у оквиру буржоаскодемократске револуције“). Он би због „могућности“ пријатне и слатке будућности, будућности у којој сељаштво н е ћ е бити прирепак буржоазије, у којој есери, Чхеидзе, Церетели, Стеклови н е ћ е бити додатак буржоаске владе, — он би због „могућности“ пријатне будућности заборавио на непријатну садашњост, у којој је сељаштво још једнако прирепак буржоазије, у којој есери и социјал-демократи још једнако играју улогу додатка буржоаске владе, „опозиције његова величанства“ Љвова.
Такав човек, узет примера ради, личио би на сладуњавог Луј Блана, на слатког кауцкијанца, али не никако на револуционарног марксиста.
Али зар нам не прети опасност да паднемо у субјективизам, у жељу да „прескочимо“ преко незавршене револуције буржоаскодемократског карактера — која још није иживела сељачки покрет — на социјалистичку револуцију?
Када бих ја рекао: „без цара, а влада радничка“, — та опасност би ми претила. Али ја нисам ракао то, ја сам рекао друго. Ја сам рекао да друге владе у Русији (не рачунајући буржоаску) не може бити осим оовјета радничких, надничарских, војничких и сељачких депутата. Ја сам рекао да сад власт у Русији може прећи од Гучкова и Љвова само на те совјете, а у њима баш преовлађује сељаштво, преовлађују војници, преовлађује ситна буржоазија, говорећи научним марксистичким термином, употребљавајући не обичну, не свакидашњу, не професионалну, него класну карактеристику.
Ја сам се у својим тезама апсолутно осигурао од свакога прескакања сељачког или уопште ситнобуржоаског покрета који се није иживео, од сваке игре с „узимањем власти“ од стране радничке владе, од сваке бланкистичке авантуре, јер ја сам директно указао на искуство Париске комуне. А то искуство је, као што је познато и као што је детаљно објаснио Маркс године 1871 и Енгелс године 1891, потпуно искључило бланкизам, потпуно обезбедило директну, непосредну, безусловну владавину већине и активност маса само у границама свесног иступања саме већине.
Ја сам у тезама потпуно одређено свео ствар на борбу за утицај у самим совјетима радничких, надничарских, сељачких и војничких депутата. Да бих искључио сваку сумњу у том погледу, ја сам два пута истакао у тезама потребу стрпљивог, упорног, “практичним потребама маса прилагођеног“, рада „на објашњавању“.
Незналице или ренегати марксизма, као г. Плеханов итд., могу галамити о анархизму, бланкизму итд. Ко хоће да мисли и да се учи, тај не може не схватити да је бланкизам освајање власти од стране мањине, а да су совјети радничких итд. депутата ноторно директна и непосредна организација већине народа. Рад који је сведен на борбу за утицај у самим тим совјетима не може, директно не може забасати у блато бланкизма. Он не може забасати ни у блато анархизма, јер је анархизам порицање нужности државе и државне власти за епоху прелаза од владавине буржоазије на владавину пролетаријата. А ја, с јасноћом која искључује сваку могућност неспоразума, заступам нужност државе за ту епоху, али, држећи се Маркса и искуства Париске комуне, не обичне парламентарно-буржоаске државе, него државе без стајаће војске, без полиције супротстављене народу, без чиновништва стављеног изнад народа.
Кад г. Плеханов виче из свег грла у свом „Јединству“ о анархизму, тиме је само још једанпут доказано да је он раскинуо с марксизмом. На мој позив у „Правди“ (бр. 26) да каже шта су учили Маркс и Енгелс о држави 1871, 1872, 1875 године, г. Плеханову остаје и остаће да одговори ћутањем о суштини питања и дерњавом у духу озлојеђене буржоазије.
Учење марксизма о држави бивши марксист г. Плеханов апсолутно није разумео. Између осталог, клица тог несхватања има и у његовој немачкој брошури о анархизму.
Да видимо сад како друг Ј. Камењев у белешци у „Правди“ бр. 27 формулише своја „неслагања“ с мојим тезама и гореизложеним погледима. То ће нам помоћи да их боље разумемо.
„Што се тиче опште схеме друга Лењина, — пише друг Камењев, — нама она изгледа неприхватљива уколико полази од тога да је буржоаскодемократска револуција завршена и уколико је срачуната на неодложно претварање те револуције у социјалистичку“...
Овде су две велике погрешке. Прва. Питање о „завршености“ буржоаскодемократске револуције постављено је нетачно. Том питању дата је апстрактна, проста, једнобојна, ако се тако може рећи, формулација, која не одговара објективној стварности. Ко формулише питање тако, ко пита сад: „је ли завршена буржоаскодемократска револуција“ и ништа више, — тај лишава себе могућности да схвати необично сложену, у најмању руку „двобојну“ стварност. То — у теорији. А у пракси — тај беспомоћно пада у ситнобуржоаску револуционарност.
У ствари. Стварност нам показује и прелаз власти на буржоазију („завршена“ буржоаскодемократска револуција обичног типа) и постојање напоредо с правом владом побочне владе, која претставља „револуционарнодемократску диктатуру пролетаријата и сељаштва“. Ова друга „такође-влада“ сама је уступила власт буржоазији, сама се везала за буржоаску владу.
Обухвата ли ту стварност старобољшевичка формула друга Камењева: „буржоаскодемократска револуција није завршена“?
Не, формула је застарела. Она је сасвим неупотребљива. Она је мртва. Узалудни ће бити напори да се она васкрсне.
Друго. Питање практично. Непознато је да ли је сад у Русији још могућа посебна, „револуционарнодемократска диктатура пролетаријата и сељаштва“ одвојена од буржоаске владе. На непознатом базирати марксистичку тактику не смемо.
Али ако је то и могуће, онда томе води један и само један пут: брзо, одлучно, дефинитивно одвајање пролетерских, комунистичких елемената покрета од елемената ситнобуржоаских. Зашто?
Зато што се сва ситна буржоазија не случајно, него нужно окренула шовинизму (= одбранаштву), „подржавању“ буржоазије, зависности од ње, страху да буде без ње итд. итд.
Како се може „гурнути“ ситна буржоазија пут власти, ако та ситна буржоазија већ сад може, али неће да узме власт?
Само одвајањем пролетерске, комунистичке партије, пролетерском класном борбом која не зна за плашљивост тих ситних буржуја. Само збијање пролетера, на делу, а не на речима, слободних од утицаја ситне буржоазије може тако „угрејати“ тло под ногама ситне буржоазије да ће она под извесним условима морати да узме власт; није искључено чак ни то да ће Гучков и Миљуков бити — опет под извесним условима — за искључиву власт, за једновлашће Чхеидзеа, Церетелија, есера, Стеклова, јер сви су они на крају крајева „одбранаши“!
Ко одваја сад, одмах и дефинитивно, пролетерске елементе совјета (тј. пролетерску, комунистичку, партију) од елемената ситнобуржоаских, тај правилно изражава интересе покрета за оба могућа случаја: и за случај да Русија још преживи посебну, самосталну, буржоазији непотчињену „диктатуру пролетаријата и сељаштва“, и за случај да се ситна буржоазија не буде могла отргнути од буржоазије и да ће се вечно (тј. до социјализма) колебати између ње и нас.
Ко се у свом раду руководи само простом формулом „буржоаскодемократска револуција није завршена“, тај самим тим узима на себе неку врсту гаранције за то да ситна буржоазија сасвим сигурно може бити независна од буржоазије. Тај се самим тим у овом моменту беспомоћно предаје на милост и немилост ситној буржоазији.
Узгред буди речено. Што се тиче „формуле“ диктатуре пролетаријата и сељаштва није ипак згорега потсетити да сам ја у „Две тактике“ (јул 1905) специјално истицао (стр. 435 у зборнику „За 12 година“):
„Револуционарнодемократска диктатура пролетаријата и сељаштва има, као и све на свету, прошлост и будућност. Њена прошлост је самодржавље, феудализам, монархија, привилегије... Њена будућност — борба против приватне својине, борба најамног радника против послодавца, борба за социјализам“...[Б]
Погрешка друга Камењева јесте у томе што он и 1917 године гледа само на прошлост револуционарнодемократске диктатуре пролетаријата и сељаштва. А за њу је фактички већ почела будућност, јер су се интереси и политика најамног радника и ситног сопственика фактички већ размимоишли, и то на тако важном питању као што је „одбранаштво“, као што је став према империјалистичком рату.
И ту сам дошао до друге погрешке у наведеном резоновању друга Камењева. Он ми пребацује да је моја схема „срачуната“ на „неодложно претварање те (буржоаскодемократске) револуције у социјалистичку“.
То је нетачно. Ја не само што не „рачунам“ на „неодложно претварање“ наше револуције у социјалистичку, него директно предупређујем, директно кажем у тези бр. 8:.. “Не“ увођење „социјализма као наш непосредни задатак“...
Зар није јасно да човек који рачуна на неодложно претварање наше револуције у социјалистичку не би могао устати против увођења социјализма као непосредног задатка? И не само то. Чак је увести у Русију „државу-комуну“ (тј. државу која је организована по типу Париске комуне) немогуће „неодложно“, јер је за то потребно да већина депутата у свим совјетима (или у већини совјета) јасно увиди сву погрешност и сву штетност тактике и политике есера, Чхеадзеа, Церетелија, Стеклова и других. А ја сам потпуно прецизно рекао да „рачунам“ у тој области само на „стрпљиво“ (зар је потребно бити стрпљив да се постигне промена која се може остварити „неодложно“?) објашњавање!
Друг Камењев се малко „нестрпљиво“ џилитнуо и поновио буржоаску предрасуду о Париској комуни: да је она хтела да уводи социјализам „неодложно“. То није тако. Комуна је, на жалост, сувише оклевала с увођењем, социјализма. Стварна суштина Комуне није у томе у чему је обично траже буржуји, него је она у стварању нарочитог типа државе. А таква држава се у Русији већ родила, то и јесу совјети радничких и војничких депутата!
Друг Камењев није се удубио у факат, у значај постојећих совјета, у њихову истоветност по типу, по социјално-политичком карактеру с државом Комуне и, уместо проучавања факта, узео је да говори о томе на шта ја тобоже „рачунам“ као на „неодложну“ будућност. Тако смо добили, на жалост, понављање метода многих буржуја: од питања шта су совјети радничких и војничких депутата, да ли су они по типу виши него парламентарна република, да ли су они кориснији за народ, да ли су они демократскији, да ли су они подеснији за борбу, на пр., против безбрашнице итд. — од тог насушног, реалног питања, које је на дневни ред поставио живот, пажња се скреће у страну, на празно, квазинаучно, фактички бесадржајно, професорски мртво питање о „рачунању на неодложно претварање“.
Празно, погрешно постављено питање. Ја „рачунам“ само на то, искључиво на то да ће радници, војници и сељаци боље него чиновници, боље него полицајци, изићи на крај с практичним тешким питањима повећања производње жита, боље расподеле његове, бољег снабдевања војника итд. и т.сл.
Ја сам дубоко уверен да ће совјети радничких итд. депутата брже и боље спровести у живот иницијативу масе народа него парламентарна република (о поређењу једног и другог типа државе детаљније у другом писму). Они ће боље, практичније, тачније решити како се могу учинити и који се могу учинити копаци к социјализму. Контрола над банком, спајање свих банака у једну, то још није социјализам, али је корак к социјализму. Такве кораке чини данас јункер и буржуј у Немачкој против народа. Њих ће кудикамо боље моћи учинити сутра у корист народа Совјет војничких и радничких депутата, ако у његовим рукама буде целокупна државна власт.
А што приморава на такве кораке?
Глад. Дезорганизованост привреде. Опасност од краха. Страхоте рата. Страхоте рана што их рат задаје човечанству.
Друг Камењев завршава своју белешку изјавом да се он „нада да ће у широкој дискусији одбранити своје гледиште као једино могуће за револуционарну социјал-демократију, уколико она хоће и мора да до краја остане партија револуционарних маса пролетаријата, а не да се претвори у групу пропагандиста-комуниста“.
Мени се чини да се из тих речи види дубоко погрешна оцена момента. Друг Камењев супротставља „партију маса“ „групи пропагандиста“. Али „масе“ су баш сад пале у занос „револуционарног“ одбранаштва. Зар није приличније и за интернационалисте да се у таквом моменту умеју одупрети „масовном“ заносу, него да „желе остати“ с масама, тј. да се поведу за општом струјом? Зар нисмо у свим зараћеним европским земљама видели како су се шовинисти правдали жељом „да остану с масама“? Зар није обавезно умети извесно време бити у мањини против „масовног“ заноса? Зар није рад баш пропагандиста управо у садашњем моменту централна тачка за ослобађање пролетерске линије од „масовног“ одбранашког и ситнобуржоаског заноса? Баш сједињеност маса, и пролетерских и непролетерских, без разликовања класних разлика у самим масама, била је један од услова одбранашке епидемије. Презриво говорити о „групи пропагандиста“ пролетерске линије не доликује баш много.
Написано половином априла 1917. Први пут објављено као засебна брошура
1917 у изд. „Прибой“.
Ленин, Сочинения 1917 года в трех томах, т. I, 1938 г., стр. 108—117.
(1)
У извесној форми и до извесног степена.
(2) Да се моје
речи не би криво протумачиле, рећи ћу одмах, истрчавајући напред: ја сам
апсолутно за то да надничарски и сељачки совјети одмах узимају
сву земљу, али да најстроже сами чувају ред и дисциплину, да не допуштају
ни најмањег кварења машина, зграда, стоке, да ни у ком случају не дезорганизују
привреду ни производњу жита, него да је повећавају, јер војницима
је потребно два пута више хлеба, и народ не сме да гладује.
[А] Види:
Соч., т. XX, стр. 19. — Ред.
[Б] Види Соч.,
т. IX, стр. 66 и 67. — Ред.