Vladimir Ilič Lenjin
Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma
Videli smo da je imperijalizam po svojoj ekonomskoj suštini monopolistički kapitalizam. Već tim je odredjeno istorisko mesto imperijalizma, jer monopol, koji izrasta na osnovu slobodne konkurencije, jeste prelaz od kapitalističkog uredjenja u više društveno-ekonomsko uredjenje. Osobito treba istaći četiri glavna oblika monopola, ili glavne manifestacije monopolističkog kapitalizma, koje su karakteristične za epohu koju promatramo.
Prvo, monopol je izrastao iz koncentracije proizvodnje na vrlo visokom stepenu njenog razvitka. To su monopolistički savezi kapitalista, karetli, sindikati, trustovi. Videli smo koju golemu ulogu igraju oni u savremenom privrednom životu. U početku XX veka oni su potpuno preovladali u najrazvijenijim zemljama, pa iako su prvi koraci na putu kartelisanja bili ranije učinjeni u zemljama s visokom zaštitnom carinom (Nemačka, Amerika), u Engleskoj se sa njenim sistemom slobodne trgovine tek nešto kasnije pojavila ista osnovna činjenica: radjanje monopola iz koncentracije proizvodnje.
Drugo, monopoli su deoveli do pojačanog zauzimanja najvažnijih izvora sirovina, osobito kod osnovne i najviše kartelisane industrije kapitalističkog društva: kamenougljene i metalurgiske. Monopolističko posedovanje najvažnijih izvora sirovina strašno je povećalo vlast krupnog kapitala i pooštrilo protivurečja izmedju kartelisane i nekartelisane industrije.
Treće, monopol je izrastao iz banaka. One su se od skromnih posredničkih preduzeća pretvorile u monopoliste finansiskog kapitala. Nekih tri do pet najkrupnijih banaka, koje bilo najrazvijenije kapitalističke nacije, ostvarilo je "personalnu uniju" industriskog i bankovnog kapitala, koncentrisalo je svojim rukama raspolaganje milijardama i milijardama, koje sačinjavaju veći deo kapitala i novčanih prihoda cele zemlje. Finansiska oligarhija, koja prekriva gustom mrežom odnose zavisnosti na sve bez izuzetka ekonomske i političke ustanove savremenog buržoaskog društva, - to je najreljefnija pojava toga monopola.
Četvrto, monopol je izrastao iz kolonijalne politike. Mnogobrojnim "starim" motivima kolonijalne politike finansiski kapital dodao je borbu za izvore sirovina, za izvoz kapitala, za "sfere uticaja" – tj. sfere unosnih poslova, koncesije, monopolističkih profita i dr. – najzad za privrednu teritoriju uopšte. Na primer, kad su evropske sile svojim kolonijama zapremale deseti deo Afrike, kako je to bilo još 1976 g., tada se kolonijalna politika mogla razvijati ne-monopolistički, tako reći po tipu "slobodno-prisvajačkog" zauzimanja zemalja. Ali kada je 9/10 Afrike bilo zauzeto (1910), kad je cela zemaljska kugla bila podeljena – neizbežno je nastupila era monopolističkog posedovanja kolonija, pa prema tome i osobito zaoštrene borbe za podelu i ponovnu podelu sveta.
Opšte je poznato, koliko je monopolistički kapitalizam pooštrio sva protivurečja kapitalizma. Dosta je napomenuti skupoću i pritisak kartela. To zaoštravanje protivurečja najjača je pokretna snaga prelaznog istoriskog perioda, koji je započeo s konačnom pobedom svetskog finansiskog kapitala.
Monopoli, oligarhija, težnje za gospodstvom umesto težnja za slobodom, eksploatacija sve većeg broja malih i slabih nacija od šačice najbogatijih i najjačih nacija – iz svega toga su nastale one odlike imperijalizma, koje nas primoravaju da ga karakterišemo kao parazitski ili truleći kapitalizam. Stvaranje "države-renterijera", države-lihvara, čija buržoazija sve više živi od izvoza kapitala i "rezanja kupona" sve se reljefnije pokazuje kao jedna od tendencija imperijalizma. Bilo bi pogrešno misliti, da ta tendencija k truljenju isključuje brzi porast kapitalizma; ne, pojedine industriske grane, pojedini slojevi buržoazije, pojedine zemlje, pokazuju u eposi imperijalizma, u većoj ili manjoj meri, sad jednu, sad drugu od tih tendencija. U celini kapitalizam raste neuporedivo brže nego pre, ali taj porast ne samo da je uopšte neravnomerniji, nego se ta neravnomernost pokazuje i posebno u truljenju zemalja najjačih kapitalom (Engleska).
O brzini ekonomskog razvitka Nemačke, autor studije o nemačkim krupnim bankama, Riser, veli: "Ne baš suviše spori napredak prethodne epohe (1848 do 1870) odnosi se prema brzini razvitka cele nemačke privrede, i posebno njenih banaka, u ovoj eposi (1870 do 1905) približno onako, kao brzina kretanja poštanskih kola dobrog starog vremena prema brzini savremenog automobila, koji tako juri da je opasan i za bezbrižnog pešaka i za one koji se i sami voze automobilom". Finansiski kapital koji je tako neobično brzo narastao, nije daleko od toga da predje na "mirnije" posedovanje kolonija, koje se mogu uzeti od bogatijih nacija i to ne samo mirnijim sredstvima. A u Sjedinjenim Državama ekonomski razvitak poslednjih decenija tekao je brže nego u Nemačkoj, i upravo zahvaljujući tome pokazale su se osobito jasno parazitske crte najnovijeg američkog kapitalizma. S druge strane, uporedjivanje tobože republikanske američke buržoazije s monarhističkom japanskom ili nemačkom pokazuje, da u eposi imperijalizma u najvećoj meri slabi najkrupnija politička razlika – ne zato što ona ne bi uopšte bila važna, nego zato što se u svim tim slučajevima radi o buržoaziji s odredjenim crtama parazitizma.
Monopolno-veliki profiti kapitalista jedne od mnogih industriskih grana, jedne od mnogih zemalja itd. daju im ekonomsku mogućnost da potkupljuju pojedine slojeve radnika, a privremeno i dosta znatnu manjinu radnika, privlačeći ih na stranu buržoazije odredjene industriske grane ili odredjene nacije protiv ostalih. I sve jači antagonizam imperijalističkih nacija radi podele sveta pojačava tu težnju. Tako se stvara veza imperijalizma sa oportunizmom, koja se pokazala najranije i najjasnije u Engleskoj zato, što su se neke imperijalističke odlike razvitka ovde pokazale kudikamo ranije nego u drugim zemljama. Neki pisci, na primer L. Martov, vole da predju preko činjenice da je imperijalizam u vezi sa oportunizmom u radničkom pokretu – činjenica koja sada osobito snažno udara u oči – služeći se ovakvim "službeno-optimističkim" (u duhu Kauckog i Hjuismansa) umovanjima: stvar protivnika kapitalizma bila bi beznadna, kad bi baš najrazvijeniji kapitalizam vodio jačanju oportunizma ili kad bi baš najbolje plaćeni radnici bili skloni oportunizmu i t. sl. Ne treba se varati u pogledu značaja takvog "optimizma": to je optimizam u pogledu oportunizma, to je optimizam koji služi za prikrivanje oportunizma. To što se oportunizam razvija neobično brzo i neobično odvratno, ustvari nipošto nije garantija njegove sigurne pobede, kao što i brzina razvitka opakog čira ne zdravom organizmu može samo ubrzati da se čir provali, da se organizam oslobodi od njega. U tom su pogledu najopasniji oni ljudi koji ne žele da shvate da je borba protiv imperijalizma pusta i lažna fraza, ako nije neraskidivo povezana s borbom protiv oportunizma.
Iz svega što smo rekli o ekonomskoj suštini imperijalizma, izlazi da ga treba karakterisati kao prelazni ili, tačnije, umirući kapitalizam. Izvanredno je poučno u tom pogledu, što buržoaski ekonomisti, koji opisuju najnoviji kapitalizam, obično upotrebljavaju izraze: "preplitanje", "otsustvo izolovanosti" itd. Banke su "preduzeća koja po svojim zadaćama i po svom razvitku nemaju čisto privatno-privredni karakter, nego sve više izlaze iz sfere čisto privatno-privrednog regulisanja". I isti taj Riser, koji je napisao te reči, neobično ozbiljno izjavljuje da se "nisu ostvarila" "pretskazivanja" marksista o "podruštvljavanju"!
Šta znači ta reč "preplitanje"? Od procesa koji se vrši pred našim očima ona ističe samo onu karakteristiku koja najviše pada u oči. Ona pokazuje da promatrač broji pojedino drveće a ne vidi šume. Ona ropski kopira ono što je spoljno, slučajno, haotično. Ona nam u promatraču otkriva čoveka koji se guši u sirovom materijalu i apsolutno ne razume njegovog smisla i značenja. "Slučajno se isprepliću" posedovanje akcija, odnosi privatnih vlasnika. Ali ono što je podloga toga preplitanja, ono što sačinjava njegovu osnovu, to su društveni odnosi proizvodnje, koji se menjaju. Kad krupno preduzeće postane gigantsko i kada na osnovu tačnog proračuna masovnih podataka planski organizuje nabavku prvobitnih sirovina u razmeri 2/3 ili ¾ svega što je potrebno za desetine miliona stanovništva; kad se sistematski organizuje prevoz tih sirovina u najzgodnije tačke proizvodnje, koje su ponekad jedne od druge udaljene stotinu i hiljade kilometara; kada se iz jednog središta upravlja svim stadijima sukcesivne prerade materijala, sve dok se ne dobije čitav niz raznolikih gotovih produkata; kad se po jednom planu vrši podela tih produkata na desetine i stotine miliona potrošača (američki "Petrolejski trust" prodaje petrolej i u Americi i u Nemačkoj); - onda je očigledno da se pred našim očima vrši podruštvljavanje proizvodnje, a nikako prosto "preplitanje"; - da su privatno-privredni i privatno-vlasnički odnosi ljuska koja više ne odgovara sadržaju, koja neizbežno mora da trune, ako se umetno bude odlagalo njezino otstranjenje – koja može ostati u stanju truljenja relativno dugo vremena (u najgorem slučaju, ako se otegne lečenje oportunističkog čira), ali koja će uza sve to biti neizbežno otstranjena.
Oduševljeni obožavalac nemačkog imperijalizma, Šulce-Gevernic kliče:
"Ako nemčkim bankama u poslednjoj liniji upravlja tuce osoba, njihova je važnost već sada važnija za sreću naroda nego delatnost većine državnih ministara" (ovde je zgodnije zaboraviti "preplitanje" bankara, ministara, industrijlaca, renterijera…) … "Ako promislimo do kraja o razvitku tih tendencija koje smo videli, izlazi: novčani kapital nacije ujedinjen u bankama; banke medjusobno povezane u kartel; kapital nacije koji traži svoje plasiranje dobio je oblik vrednosnih papira. Tada se ostvaruju genijalne reči Sen-Simona: "Sadašnja anarhija u proizvodnji, koja odgovara činjenici da odbijanje ekonomskih odnosa nije jednoliko regulisano, mora ustupiti meso organizaciji proizvodnje. Proizvodnjom neće upravljati izolovani preduzimači, nezavisni jedan od drugog, koji ne znaju ljudske ekonomske potrebe; ta će stvar biti u rukama odredjene društvene ustanove. Centralni komitet uprave, koji će biti u mogućnosti da s višeg stanovišta ima predmet širokog područja socijalne evolucije, regulisaće je tako, kako je to korisno za celo društvo i predavati sredstva proizvodnje u ruke koje tome najbolje odgovaraju, a osobito će se brinuti o stalnoj harmoniji izmedju proizvodnje i potrošnje. Postoje organizacije, koje su u krug svojih zadataka uključile odredjenu organizaciju privrednog posla: banke". Mi smo još daleko od ostvarenja Sen-Simonovih reči, ali se već nalazimo na putu njihovog ostvarenja: marksizam, drukčiji nego što ga je zamišljao Marks, ali samo po obliku drukčiji".(113)
Nema šta: lepo "opovrgnuće" Marksa, koje ide korak natrag od tačne Marksove naučne analize k slutnji – makar genijalnoj, ali ipak samo slutnji Sen-Simona.