Vladimir Ilič Lenjin
Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma

V
Podela sveta izmedju saveza kapitalista

Monopolistički savezi kapitalista, karteli, sindikati, trustovi, pre svega dele medju sobom unutrašnje tržište, uzimajući u svoje ruke, više ili manje potpuno, proizvodnju neke odreedjene zemlje. Ali je u kapitalizmu unutrašnje tržište neizbežno povezano sa spoljnim. Kapitalizam je odavno stvorio svetsko tržište. I, ukoliko je rastao izvoz kapitala i širile se, na sve moguće načine, inostrane i kolonijalne veze i "sfere uticaja" najkrupnijih monopolističkih saveza, stvar je "prirodno" dovodila do svetskog sporazuma medju njima, do stvaranja medjunarodnih kartela.

To je novi stepen svetske koncentracije kapitala i proizvodnje. Neuporedivo viši od prethodnih. Pogledajmo kako izrasta taj super-monopol.

Električna industrija je najtipičnija za najnovije uspehe tehnike, za kapitalizam kraja XIX i početka XX veka. I ona se najviše razvila u dve najrazvijenije od mnogih kapitalističkih zemalja – u Ssjedinjenim Državama i u Nemačkoj. U Nemačkoj je na porast koncentracije u toj grani osobito snažno delovala kriza 1900 godine. Banke koje su se u to doba već dosta bile srasle s industrijom, u vreme te krize su u najvećoj meri ubrzale i produbile propast relativno sitnih preduzeća, koja su progutana od krupnih. "Banke su, - piše Jajdels, - uskraćivale pomoć upravo onim preduzećima koja su je najviše trebala, dovodeći time do divljeg poleta u početku, a posle do beznadnog kraha onih društava koja nisu bila s njima dosta tesno povezana".⁽⁶⁷⁾

Usled toga je koncentracija posle 1900 koraknula napred gigantskim koracima. Pre 1900 g. bilo je osam ili sedam "grupa" u električnoj industriji, svaka se od njih sastojala od nekoliko društava (u svemu ih je bilo 28) a iza svake je stajalo 2 do 11 banaka. Izmedju 1908 i 1912 sve su se te grupe stopile u dve ili jednu. Evo kako je tekao taj proces:

Grupe u električnoj industriji

Čuveno AEG (Opšte električno društvo), koje je nastalo na taj način, vlada nad 175 do 200 društava (po sistemu "učešća") i raspolaže opštom sumom kapitala od približno 1½ milijarde maraka. Samo direktnih inostranih predstavništava ono ima 34, od kojih su 12 akcionerska društva, - u više od 10 država. Još 1914 se računalo da kapitali, koje je nemačka elektronska industrija uložila u inostranstvu, iznose 233 miliona maraka, od toga 62 miliona u Rusiji. Ne treba ni spominjati da je "Opšte električno društvo" gigantsko kombinovano preduzeće, koje proizvodi – kod njega broj samih društava sa fabrikama iznosi 16 – najrazličitije proizvode, od kabela i izolatora, do automobila i aviona.

Ali, koncentracija u Evropi bila je takodje sastavni deo koncentracije u Americi. Evo kako je stvar tekla:

Tako su se izgradile dve električne "države": "ne postoje na zemlji druga električna društva koja su potpuno nezavisna od njih", - piše Hajnig u svome članku "Put električnog trusta". O opsegu prometa i veličini preduzeća oba "trusta" – sledeći nam brojevi daju neku – iako ni izdaleka potpunu – sliku:

A godine 1907, izmedju američkog i nemačkog trusta sklopljen je ugovor o podeli sveta. Konkurencija se otstranjuje. "Opšta električna kompanija" (GEC) dobija i Sjedinjene Države i Kanadu; "Opštem električnom društvu" (AEG) "pripale su" Nemačka, Austrija, Rusija, Holandija, Danska, Švajcarska, Turska, Balkan. Specijalni – razume se tajni – ugovori sklopljeni su u pogledu "društava-kćeri", koja prodiru u nove industrijske grane i u "nove" formalno još nepodeljene zemlje. Ugovorena je uzajamna razmena izuma i iskustva.⁽⁶⁸⁾

Razume se samo po sebi koliko je otežana konkurencija protiv tog zaista jedinstvenog, svetskog trusta, koji raspolaže kapitalom od nekoliko milijardi i ima svoje "podružnice", predstavništva, agenture, veze, itd. u svim krajevima sveta. Ali, podela sveta medju dva jaka trusta, naravno, ne isključuje ponovnu podelu, ako se promene odnosi snaga usled neravnomernosti razvoja, ratova, krahova i t. sl.

Poučan primer pokušaja takve ponovne podele, borbe za ponovnu podelu, pruža nam petrolejska industrija.

"Svetsko petrolejsko tržište, - piše Jajdels 1905 g., - i sad je još podeljeno medju dve krupne finansiske grupe: Američki Rokfelerov "petrolejski trust" (Standard Oil C) i vlasnika ruske bakinske nafte, Rotšilda i Nobela. Obe su grupe u uskoj medjusobnoj vezi, ali njihovom monopolističkom položaju već nekoliko godina preti pet neprijatelja⁽⁶⁹⁾: 1) iscrpljenost američkih izvora nafte; 2) konkurentska firma Mantaševa u Baku; 3) izvori nafte u Austriji i 4) u Rumuniji; 5) prekookeanski izvori nafte, naročito u holandskim kolonijama (najbogatije firme Samuela i Šela, povezane su i sa engleskim kapitalom). Tri poslednja niza preduzeća povezana su s nemačkim krupnim bankama, na čelu s najkrupnijom "Nemačkom bankom". Te su banke samostalno i planski razvijale petrolejsku industriju, napr. u Rumuniji, da bi imale "svoj" oslonac. Godine 1907 računalo se da u rumunskoj petrolejskoj industriji ima 185 miliona stranog kapitala, od toga 74 miliona nemačkog.⁽⁷⁰⁾

Počela je borba koju je u ekonomskoj literaturi i nazivaju borba za "deobu sveta". S jedne strane, Rokfelerov "Petrolejski trust", želeći prigrabiti sve, osnovao je u samoj Holandiji "društvo-kćer", kupujući izvore nafte u Holandskoj Indiji i želeći da na taj način zada udarac svome glavnom neprijatelju: holandsko-engleskom trustu "Šel". S druge strane, "Nemačka banka" i druge berlinske banke nastojale su da "za sebe" "odbrane" Rumuniju i da je ujedine s Rusijom protiv Rokfelera. Medjutim, Rokfeler je posedovao neizmerno veći kapital i odličnu organizaciju transporta i dostave petroleja potrošačima. Borba se morala svršiti, i svršila se 1907 g., potpunim porazom "Nemačke banke", kojoj je preostalo jedno od dvoga: ili, uz milionske gubitke, likvidirati svoje "petrolejske interese", ili se pokoriti. Izabrano je ovo drugo i s "Petrolejskim društvom" sklopljen ugovor – vrlo nepovoljan za "Nemačku banku". "Nemačka banka" se tim ugovorom "obavezala", "da neće preduzimati ništa na štetu američkih interesa", a uz to je bilo predvidjeno, da ugovor gubi vrednost ako u Nemačkoj bude donesen zakon o državnom monopolu na petrolej.

Tada počinje "petrolejska komedija". Jedan od finansiskih kraljeva Nemačke fon Gviner, direktor "Nemačke banke", pokreće, preko svoga privatnog sekretara Štausa, agitaciju za monopol petroleja. Stavlja se u pokret sav gigantski aparat najveće berlinske banke, sve mnogostrane "veze", štampa se zagrcava od "patriotskih" poklika protiv "jarma" američkog trusta, i Rajhstag, 15 marta 1911, skoro jednoglasno prihvata rezoluciju kojom se poziva vlada da izgradi nacrt o monopolu petroleja. Vlada se uhvatila na tu "popularnu" ideju i izgledalo je da "Nemačka banka", koja je htela nasamariti svog američkog kontrahenta i pomoću državnog monopola popraviti svoje poslove, dobija igru. Nemački petrolejski kraljevi već su se unapred sladili gigantskim profitima, koji ne zaostaju iza profita ruskih fabrikanata šećera. Ali, prvo, nemačke krupne banke posvadjale su se izmedju sebe oko podele plena i "Diskontno društvo" raskrinkalo je koristoljubive interese "Nemačke banke"; drugo, vlada se prepala borbe protiv Rokfelera, jer je bilo vrlo sumnjivo da li će Nemačka i mimo njega doći do petroleja (produktivnost Rumunije je malena); treće, godine 1913 upravo je odobren milijardni kredit za ratnu pripremu Nemačke. Nacrt o monopolu bio je odložen. Rokfelerov "Petrolejski trust" privremeno je izišao iz borbe kao pobednik.

Tim povodom pisao je berlinski časopis "Banka" da bi se Nemačka mogla boriti protiv petrolejskog trusta samo kad bi uvela monopol električne struje i kad bi vodenu snagu pretvarala u jevtin elektricitet. "Ali, - nastavlja se u tom časopisu, - do električnog monopola doći će onda, kad on bude potreban proizvodjačima; tj. onda kad bude na pragu sledeći veliki krah u električnoj industriji i kad ne budu mogle raditi s profitom one gigantske, skupe električne centrale, koje sada svagde podižu privatni "koncerni" električne industrije i za koje ti "koncerni" već sada dobijaju stalne pojedinačne monopole gradova, država itd. Tada će se morati upotrebiti vodene snage; ali njih, na račun države, neće moći biti mogućno pretvarati u jevtin elektricitet, trebaće ih opet predati "privatnom monopolu koji kontroliše država", jer je privatna industrija već sklopila niz poslova i ugovorila za sebe velike nagrade… Tako je bilo s monopolom kalija, tako je s petrolejskim monopolom, tako će biti s monopolom elektriciteta. Bilo bi vreme da naši državni socijalisti, koji se daju zaslepiti lepim principom, konačno shvate da monopol u Nemačkoj nikad nije išao za tim ciljem i nije doveo do tog rezultata, da bi donosio koristi potrošačima ili bar davao državi deo preduzetničkog profita, nego je služio samo za to da bi na državni račun sanirao privatnu industriju, koja je došla skoro do bankrotstva".⁽⁷¹⁾

Buržoaski ekonomi Nemačke prinudjeni su da daju tako dragocena priznanja. Ovde očito vidimo kako se u eposi finansiskog kapitala privatni i državni monopol prepliću u jednu celinu, kako su i jedni i drugi ustvari samo pojedine karike imperijalističke borbe koju vode najkrupniji monopolisti za podelu sveta.

U trgovačkoj mornarici gigantski porast koncentracije doveo je takodje do podele sveta. U Nemačkoj su se istakla dva najkrupnija društva: "Hamburg-Amerika" i "Severno-nemački Lojd", oba s kapitalom od po 200 miliona maraka (akcija i obligacija) s parobrodima koji stoje 185 do 189 miliona maraka. S druge strane, u Americi je 1 janurara 1903 g. stvoren takozvani Morganov trust – "Medjunarodno društvo za pomorsku trgovinu" – koji ujedinjuje američka i engleska parobrodarska društva, njih devet na broju, i koja raspolažu s kapitalom od 120 miliona dolara (480 miliona marka). Već 1903 godine sklopljen izmedju nemačkih kolosa i toga američko-engleskog trusta ugovor o podeli sveta u vezi s podelom profita. Nemačka društva odrekla su se konkurencije kod poslova izmedju Engleske i Amerike. Bilo je tačno odredjeno kome se koje luke "prepuštaju", osnovan je zajednički kontrolni odbor itd. Ugovor je sklopljen na 20 godina s primedbom da u slučaju rata gubi vrednost.⁽⁷²⁾

Neobično je poučna i istorija stvaranja medjunarodnog kartela željezničkih pruga. Engleske, belgiske i nemačke fabrike željezničkih pruga prvi put su pokušale da osnuju takav kartel već 1884, u doba najjače depresije industriskih poslova. Sporazumele su se da neće konkurisati na unutrašnjem tržištu onih zemalja koje su prišle sporazumu, a spoljna tržišta da će podeliti po normi: 66% Engleska, 27% Nemačka i 7% Belgija. Indija je bila u celosti prepuštena Engleskoj. Protiv jedne engleske firme, koja je ostala izvan sporazuma, poveden je zajednički rat i troškovi tog rata pokrivali su se odredjenim procentom od zajedničke prodaje. Ali, kad su 1886 g. iz saveza istupile dve engelske firme, savez se raspao. Karakteristično je da do sporazuma nije moglo doći za vreme perioda industrijskog poleta koji je kasnije nastao.

Početkom 1904 g. osnovan je sindikat čelika u Nemačkoj. U novembru 1904 obnovljen je "Medjunarodni kartel željezničkih pruga" prema normi: Engleska – 53,5%, Nemačka – 28,83%, Belgija – 17,67%. Kasnije se pridružila Francuska sa 4,8%, 5,8% i 6,4% za prvu, drugu i treću godinu oznad 100%, tj. kod ukupnog iznosa od 104,8% itd. Godine 1905 pridružio se "trust čelika" Sjedinjenih Država ("Korporacija čelika"), zatim Austrija i Španija. "U ovom času, - pisao je Fogelštajn godine 1910, - deoba zemaljske kugle je završena i krupni potrošači, u prvom redu državne željeznice – pošto je svet već podeljen, a njihovi interesi nisu uzeti u obzir – mogu živeti kao pesnik u Jupiterovom nebu".⁽⁷³⁾

Spomenućemo još medjunarodni sindikat cinka, koji je osnovan godine 1909 i koji je tačno odredio koliko će proizvoditi koja od pet grupa fabrika: nemačkih, belgiskih, francuskih, španskih, engleskih; zatim medjunarodni trust baruta, taj – po rečima Lifmana – "potpuno moderan tesni savez izmedju svih nemačkih fabrika eksploziva, koje su posle, zajedno sa slično organizovanim francuskim i američkim fabrikama dinamita, izmedju sebe podelile, takoreći, ceo svet".⁽⁷⁴⁾

Lifman je godine 1897 nabrojao oko 40 medjunarodnih kartela u kojima učestvuje Nemačka, a godine 1910 već oko 100.

Neki buržoaski pisci (kojima se sad pridružio i K. Kaucki, potpuno izneverivši time svoje marksističko stanovište, na primer od 1909 godine), izražavaju mišljenje da medjunarodni karteli, pošto su najreljefniji izraz internacionalnog kapitala, pružaju mogućnost da se u kapitalizmu nadamo miru medju narodima. To je mišljenje teoretski potpuna glupost, a praktički je sofizam i način nepoštene odbrane najgoreg oportunizma. Medjunarodni karteli pokazuju do koga je stepena sada izrastao kapitalistički monopol i zbog čega se vodi borba izmedju saveza kapitalista. Ova druga okolnost je najvažnija; jedino nam ona objašnjava istoririsko-ekonomski smisao onoga što se dogadja, jer se oblik borbe može promeniti i menja se stalno u zavisnosti od raznih, relativno posebnih i privremenih uzroka, ali suština borbe, njen klasni sadržaj nikako se ne može promeniti dok god postoje klase. Razume se da je u interesu, na primer nemačke buržoazije, kojoj je sad u stvari prešao i Kaucki u svojim teoretskim razmatranjima (o tome će biti još govora), da zataškava sadržaj savremene ekonomske borbe (podela sveta) i da podvlači sad jedan, sad drugi oblik te borbe. Istu pogrešku čini i Kaucki. A radi se naravno ne o nemačkoj, nego o svetskoj buržoaziji. Kapitalisti dele svet ne zbog svoje naročite pakosti, nego zato, što ih dostignuti stepen koncentracije sili da podju tim putem radi postizanja profita; oni ga dele "prema kapitalu", prema "snazi", jer drugog načina deobe ne može biti u sistemu robne privrede i kapitalizma. A snaga se menja u zavisnosti od ekonomskog i političkog razvitka; da bismo razumeli ono što se dogadja, treba znati kakva se pitanja rešavaju promenama snage, a da li su te promene "čisto"-ekonomske ili izvan-ekonomske (na primer ratne), to je drugorazredno pitanje, koje ne može ništa promeniti u osnovnim pogledima na najnoviju epohu kapitalizma. Brkanje pitanja sadržaja borbe i sporazuma izmedju saveza kapitalista s pitanjem oblika borbe i sporazuma (danas mirnog, sutra nemirnog, prekosutra opet nemirnog) znači srozavati se na ulogu sofiste.

Epoha najnovijeg kapitalizma pokazuje nam da se izmedju saveza kapitalista stvaraju izvesni odnosi na osnovi ekonomske podele sveta, a naporedo s tim, u vezi s tim, stvaraju se, izmedju političkih saveza, izmedju država, izvesni odnosi na osnovi teritorijalne podele sveta, borbe za kolonije, "borbe za privrednu teritoriju".

Sledeće poglavlje

Vladimir Ilič Lenjin internet arhiva