Написано: Штампано на немачком језику
у часопису “Vorbote“ („Претеча“), бр. 1, јануар 1916.
Извор: В. И. Лењин, Опортунизам и слом II Интернационале,
Прво издање, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1946. Ова брошура
штампана је ћирилицом и латиницом. Штампање ћирилицом у 20.000 примерака
завршено 11 децембра 1946 у штампарији „Култура“, Београд, Стаљинградска
улица 4
Први пут издато: Штампано на немачком језику
у часопису “Vorbote“ („Претеча“), бр. 1, јануар 1916.
Интернет верзија: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org)
2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условоима
наведеним у GNU Free Documentation License
Да ли је II Интернационала доиста престала да постоји? Њени најауторитативнији претставници, као Кауцки и Вандервелде, упорно то поричу. Ништа се није десило осим што су прекинуте везе; све је у реду; то је њихово гледиште.
Да бисмо дошли до истине, погледајмо “Манифест Базелског конгреса“ од 1912 године, који се односи баш на овај империјалистички светски рат и који су примиле све социјалистичке партије света. Треба истаћи да се ни један једини социјалист не усуђује да у теорији порекне потребу конкретно-историске оцене сваког рата.
Сада, кад је рат избио, ни отворени опортунисти, ни кауцкијанци не усуђују се да поричу Базелски манифест нити да испитују колико се држање социјалистичких партија у рату слаже с његовим захтевима. Зашто? Зато што манифест потпуно раскринкава и једне и друге.
У њему нема ни једне једине речи ни о одбрани отаџбине нити о разлици између нападачког и одбрамбеног рата; ни једне речи о свему ономе о чему опортунисти и кауцкијанци(1)Немачке и Тројног Споразума трубе сада по свим ћошковима. Манифест није ни могао о томе говорити, јер оно што он каже апсолутно искључује сваку примену таквих појмова. Он сасвим конкретно указује на низ економских и политичких сукоба који су деценијама припремали тај рат, који су се потпуно и дефинитивно испољили године 1912 и који су изазвали рат године 1914. Манифест наиме помиње руско-аустриски сукоб због „хегемоније на Балкану“, сукоб између „Енглеске, Француске и Немачке“ (имеђу свих тих земаља!) у вези с њиховом „освајачком политиком у Предњој Азији“, аустроталијански сукоб због „тежњи за владавином“ у Албанији итд. Манифест карактерише све те сукобе једном речју као сукобе на бази „капиталистичког империјализма“. Манифест, дакле, потпуно јасно признаје освајачки, империјалистички, реакционарни, робовласнички карактер овог рата, тј. такав карактер који допустивост одбране отаџбине чини теоретском бесмислицом и практичним апсурдом. Крупне ајкуле боре се између себе око прождирања туђих „отаџбина“. Манифест изводи неизбежне закључке из неоспорних историских чињеница: овај рат се не може „правдати ни под каквим изговором народног интереса“; он се припрема „у интересу профита капиталиста, частољубља династија“. Био би „злочин“ кад би радници „пуцали једни на друге“. Тако каже манифест.
Епоха капиталистичког империјализма јесте епоха зрелог и презрелог капитализма, који стоји пред сломом, који је зрео да уступи место социјализму. Период 1789-1871. био је епоха прогресивног капитализма, кад је на дневном реду историје стајало рушење феудализма, апсолутизма, збацивање туђиноког јарма. На тој бази, и само на њој, била је допустива „одбрана отаџбине“, тј. борба против угњетаважа. Тај појам могао би се и сада применити у рату против империјалистичких великих сила, али је апсурд примењивати га на рат између империјалистичких великих сила, на рат у коме се ради о томе ко може више опљачкати балканске земље, Малу Азију итд. Стога се не треба чудити што „социјалисти“ који у овом рату признају „одбрану отаџбине“ обилазе Базелски манифест, као год што се лопов клони места где је извршио крађу. Тај манифест доказује да су они социјал-шовинисти, тј. социјалисти на речима, шовинисти на делу, који „својој“ буржоазији помажу да пљачка туђе земље, да подјармљује друге нације. У појму „шовинизма“ баш и јесте битно то да се „своја“ отаџбина брани чак и онда кад је њена акција усмерена на подјармљивање туђих отаџбина.
Из признања да је рат национално-ослободилачки рат произлази једна тактика, из признања да је империјалистички — друга. Манифест јасно упућује на ту другу тактику. Рат ће довести до „привредне и политичке кризе“, која се мора „искористити“: не за ублажење кризе, не за одбрану отаџбине него, напротив, за “продрмавање“ маса, за „убрзање уклањања капиталистичког класног господства“. Убрзати се не може оно за шта историски услови још нису зрели. Манифест је признао да је социјална револуција могућа, да су предуслови за њу зрели, да она долази баш у вези са ратом: „владајуће класе“ боје се „пролетерске револуције која долази за светским ратом“, каже манифест позивајући се на пример Париске Комуне и револуције 1905 године у Русији, тј. на примере масовних штрајкова, грађанског рата. Лаж је кад се тврди, као што то чини Кауцки, да однос социјализма према овом рату није био рашчишћен. То питање није се само претресало него је и решено у Базелу, где је примљена тактика револуционарно-пролетерске масовне борбе.
Одвратно је лицемерство кад се Базелски манифест обилази сасвим или у његовим најбитнијим деловима, а место њега цитирају говори вођа или резолуције појединих партија, који су, прво, држани пре Базела, друго, не претстављају одлуке партија целог света, треће, који се односе на разне могуће ратове, а само не на овај дати рат. Језгро питања састоји се у томе што је епоху националних ратова међу европоким великим силама сменила епоха империјалистичких ратова међу њима, и што је Базелски манифест морао ту чињеницу први пут званично признати.
Било би погрешно мислити да се Базелскм манифест не сме тако оцењивати, да је то била само празнична декламација, бомбастична претња. Овако би ствар хтели да поставе они које тај манифест раскринкава. Али то није тачно. Манифест је само резултат великог пропагандистичког рада читаве епохе II Интернационале, само рекапитулација свега што су социјалисти бацали у масе у стотинама хиљада говора, чланака и прогласа на свим језицима. Он само понавља оно што је писао, на пр., Жил Гед године 1899, кад је шибао социјалистички министеријализам за случај рата: он је говорио о рату изазваном од „капиталистичких гусара“ („En garde“, стр. 175); оно што је писао Кауцки 1908 године у „Путу к власти“, кад је признавао крај „мирне“ епохе и почетак епоха ратова и револуција. Претстављати Базелски манифест као фразу или заблуду, значи читав социјалистички рад за последњих 25 година приказивати као фразу или заблуду. Противречност између манифеста и његовог непримењивања баш зато и јесте неподношљива опортунистима и кауцкијанцима што она открива најдубљу противречност у раду II Интернационале. Релативно „мирни“ карактер епохе 1871—1914 потхрањивао је опортунизам спочетка као расположење, затим као правац, најзад као групу или слој радничке бирократије и ситнобуржоаских сапутника. Ти елементи могли су овладати радничким покретом само тако што су на речима признавали револуционарне циљеве и револуционарну тактику. Они су могли задобити поверење маса само тако што су се клели да је читав „мирни“ рад само припремање пролетерске револуције. Та противречност била је чир који се једанпут морао провалити; и он се провалио. Читаво питање састоји се у томе треба ли покушавати — као Кауцки и Ко. — да се тај гној утисне назад у организам — ради „јединствености“ (с гнојем) — или треба, да би се помогло потпуном оздрављењу организма радничког поакрета, што је могуће брже и пажљивије уклонити тај гној, без обзира на привремени оштар бол који тај процес причињава.
Издаја социјализма од стране оних који су гласали за ратне кредите, улазили у министарства, заступали идеју одбране отаџбине 1914/15 године, очигледна је. Порицати ту чињеницу могу само лицемери. Њу треба објаснити.
Било би смешно схватати читаво питање као питање о личностима. Шта има та ствар са опортунизмом, кад такви људи као Плеханов и Гед итд.? — пита Кауцки (“Neue Zeit“, 18 маја 1915). Шта има та ствар са опортунизмом, кад (ikaucki) итд.? — одговорио је Акселрод у име опортуниста Тројног Споразума (“Die Krise der Sozialdemokratie“, Цирих 1915, стр. 21). Све је то комедија. Да би се објаснила криза читавог покрета, потребно је, прво, испитати економски значај дате политике, друго, њене основне идеје и, треће, њену везу с историјом праваца у социјализму.
У чему се састоји економска суштина „одбранаштва“ у рату 1914/15 године? Буржоазија свих великих сила води рат ради поделе и експлоатације света, ради подјармљивања народа. Малом кругу радничке бирократије, радничке аристократије и ситнобуржоаских сапутника могу допасти мрвице од великих профита буржоазије. Класна подлога социјал-шовинизма и опортунизма је иста: савез малог слоја привилегованих радника са „својом“ националном буржоазијом против масе радничке класе, савез лакеја буржоазије с буржоазијом против класе коју она експлоатише.
Политичка садржина опортунизма и социјал-шовинизма је иста: сарадња класа, одрицање од диктатуре пролетаријата, одрицање од револуционарне акције, безрезервно признање буржоаске законитости, неповерење према пролетаријату, поверење према буржоазији. Социјал-шовинизам је директно настављање и довршење енглеске либералне радничке политике, милеранизма и бернштајнијанства.
Борба двеју основних тенденција у радничком покрету, револуционарног и опортунистичког социјализма, испуњава читаво време од 1889-1914. И сада постоје у свим земљама два главна правца у питању односа према рату. Оставимо по страни буржоаски и опортунистички манир позивања на личности. Узмимо правце, и то у низу земаља. Узећемо десет европских држава: Немачку, Енглеску, Русију, Италију, Холандију, Шведску, Бугарску, Швајцарску, Белгију, Француску. У првих осам земаља подела на опортунисте и радикале одговара подели на социјал-шовинисте и интернационалисте. Упоришта социјал-шовиниста у Немачкој су „Sozialistische Monatschefte“ и Легин и Ко.; у Енглеској фабијевци и Labour Party (I.L.P.[А] била је увек с њима у блоку, помагала је њихов орган и била је у том блоку увек слабија од социјал-шовиниста, док у B.S.P.[Б] интернационалисти сачињавају три седмине); у Русији правац листа „Наша Заря“ (сада „Наше Дело“), Организациони комитет, Думска фракција под водством Чхеидзеа; у Италији реформисти под водством Бисолатија; у Холандији Трулстрина партија; у Шведској већина партије на челу с Брантангом; у Бугарокој партија „широких“; у Швајцарској Гројлих и Ко. Насупрот томе, у свим тим земљама одјекнуо је из супротног, радикалног табора више или мање доследан протест против социјал-шовинизма. Изузетак чине само две земље: Француска и Белгија, у којима интернационализам такође постоји, само што је врло слаб.
Социјал-шовинизам је завршени опортунизам. Он је постао зрео за отворени, често вулгарни савез с буржоазијом и генералштабима.
А баш тај савез даје му велику снагу и монопол легалне штампане речи и обмањивања маса. Смешно је још и сада сматрати опортунизам за једну појаву унутар наше партије. Смешно је хтети Базелску резолуцију спровести заједно са Давид-Легином, Хајндманом, Плехановом, Вебом. Јединство са социјал-шовинистима јесте јединство са „сопстваном“ националном буржоазијом, која експлоатише друге нације, јесте цепање међународног пролетаријата. То не значи да је кидање с опортунистима одмах могуће свуда, то само значи да је оно историски зрело, за револуционарну борбу пролетаријата нужно и неизбежно, да је историја, која је од „мирног“ капитализма довела до империјалистичког капитализма, то цепање припремила. Volentem ducunt fata, nolentem trahunt.[В]
Паметни претставници буржоазије одлично су то разумели. Зато они тако хвале садашње социјалистичке партије, на челу којих стоје „бранитељи отаџбине“, тј. бранитељи империјалистичког грабежа. Зато владе награђују социјал-шовинистичке вође било министарским положајима (у Француској и Енглеској), било монополом легалног несметаног постојања (у Немачкој и Русији). Зато је у Немачкој, где је социјал-демократска партија била најјача и где је њено претварање у национал-либералну контрареволуционарну радничку партију било најочигледније, ствар дошла дотле да државно тужиоштво третира борбу између „мањине“ и „већине“ као „распиривање класне мржње“! Зато је паметним опортунистима прва брига одржање пређашњег „јединства“ старих партија, које су 1914/15 учиниле буржоазији тако велике услуге. Схватање тих опортуниста у свим земљама света изражава, са отвореношћу вредном захвалности, један члан немачке социјал-демократије, у чланку који је објављен априла 1915 у реакционарном часопису “Preussische Jahrbucher“, под псеудонимом Монитор. Монитор мисли да би за буржоазију било врло опасно кад би социјал-демократија пошла још даље удесно: „Она (социјал-демократија) мора сачувати свој карактер радничке партије са социјалистичким идеалима, јер оног дана кад би га она изгубила, настала би нова партија, која би тај одбачени програм, радикалније формулисан, учинила својим програмом. (“Preussische Jahrbucher“, 1915, број 4, стр. 51.)
Монитор је погодио таман где треба. Енглески либерали и француски радикали баш су то увек и хтели: фразе које звуче револуционарно, како би завели масе да оне поклоне поверење Лојд Џорџима, Самбама, Реноделима, Легинима и Кауцкима, људима који су кадри да проповедају „одбрану отаџбине“ у пљачкашком рату.
Али Монитор приказује само једну варијанту опортунизма: отворену, грубу, циничку. Друга је прикривена, фина, „поштена“. Енгелс је једном рекао: „поштени“ опортунисти су за радничку класу најопаснији... Ево једног примера:
Кауцки пише у “Neue Zeit“ (26 новембра 1915): „Опозиција против већине расте; масе су настројене опозиционо... После рата (зар само после рата? Н. Л.) класне супротности ће се толико заоштрити, да ће у масама преовладати радикализам“. „После рата (зар само после рата? Н. Л.) прети нам бег радикалних елемената из партије и њихов одлив у партију антипарламентарних (?? треба разумети: ванпарламентарних) масовних акција“. „Тако ће се наша партија распасти у два екстрема, који немају ништа заједничко“. Да би спасао јединство, Кауцки настоји склонити већину Рајхстага нека дозволи мањини да одржи неколико радикалних говора у парламенту. То значи да Кауцки хоће да помоћу неколико радикалних говора у парламенту помири револуционарне масе са опортунистима, који „немају ништа заједничко“ с револуцијом, који већ одавно руководе синдикатима, а сада су, ослоњени на директни савез с буржоазијом и с владом, овладали и партиским руководством. По чему се то у ствари разликује од Мониторовог „програма“? Ни по чему осим по сладуњавим фразама, које проституишу марксизам.
На седници фракције Рајхстага од 18 марта 1915 кауцкијанац Вурм „је опомињао“ фракцију да „не пренапиње лук; у радничким масама расте опозиција против фракциске већине: треба остати при марксистичком“ (?! вереватно штампарска грешка: треба читати „мониторском“) „центру“ (“Klassenkampf gegen der Krieg. Material zum Fall Liebknecht“.[Г] Штампано као рукопис. Стр. 67). Видимо дакле да је чињеница револуционарности маса била призната у име свих кауцкијанаца (тако звани „центар“) још у марту 1915!! А осам и по месеци касније Кауцки још једанпут предлаже да се те масе, које хоће да се боре, „помире“ с опортунистичком, контрареволуционарном партијом, и то помоћу неколико фраза које звуче револуционарно!!
Рат је често користан тиме што открива трулеж и одбацује конвенционалности. Упоредимо енглеске фабијанце с немачким кауцкистима. Ево шта је о првима писао један прави „марксист“, Фридрих Енгелс, 18 јануара 1893: ...„банда каријериста, који имају довољно разума да увиде неизбежност социјалног преврата, али који нипошто не желе да тај џиновски посао повере искључиво незрелом пролетаријату... Њихов је основни принцип — страх од револуције“... (Преписка са Зоргеом, стр. 390.)
А 11 новембра 1893 он пише: ...,,ти надувени буржуји, који се милостиво спуштају до пролетаријата да га ослободе одозго, само ако он буде хтео да увиди да таква сирова, необразована маса не може сама себе ослободити нити ма шта постићи осим милошћу тих мудрих адвоката, литерата и сентименталинх баба“... (исто, стр. 401).
У теорији Кауцки гледа на фабијанце с презиром, као фарисеј на јадног грешника. Јер он се куне на „марксизам“. Али каква је разлика међу њима у пракси? И једни и други потписали су Базелски манифест, и једни и други су са њим поступили као Виљем II с белгиском неутралношћу. А Маркс је целог свог живота шибао људе који су настојали да погасе револуционарни пламен радника.
Кауцки је реворлуционарним марксистима супротставио нову теорију „ултраимперијализма“. Он под тим разумева потискивање „међусобне борбе националних финансиских капитала“ и њену замену „заједничком експлоатацијом света од стране међународног финансиског капитала“. (“Neue Zeit“, 30 априла 1915.) Али додаје: „ми још немамо довољно претпоставки да решимо је ли та нова фаза капитализма остварљива“. Дакле, на основу претпоставки о некој „новој фази“ пориче проналазач те „фазе“ — иако се ни он сам не усуђује да је прогласи директно „остварљивом“ — своје сопствене јучерашње револуционарне изјаве, пориче револуционарне задатке и револуционарну тактику пролетаријата сада, у „фази“ већ започете кризе, рата, нечувеног заоштравања класних супротности! Зар то није најотрцаније фабијанство?
Вођа руских кауцкијанаца, Акселрод, види „тежиште проблема интернационализације пролетерског ослободилачког покрета у интернационализацији свакодневне праксе“: на пр., „законодавство о заштити рада и осигурање радника мора постати предмет међународне акције и организације радника“ (Акселрод, „Криза социјал-демократије“, Цирих 1915, стр. 39/40). Јасно је да ће не само Легин, Давид, обоје Вебових, него и сам Лојд Џорџ, Науман, Бријан и Миљуков потпуно пристати на тај „интернационализам“. За далеку, далеку будућност, Акселрод је, као и 1912 године, спреман да сервира и најреволуционарније фразе, ако будућа Интернационала „устане (против влада, у случају ратне опасности) и узвитла револуционарну буру“. Гледајте како смо храбри! Али ако се ради о томе да се револуционарно врење у масама помаже и унапређује сада, Акселрод одговара да би та тактика револуционарних масовних акција „имала још неко оправдање кад бисмо се налазили непосредно уочи социјалне револуције, као што је то било, на пример, у Русији, где су студентске демонстрације године 1901 наговештавале приближавање одлучних борби против „апсолутизма“. Али сада су то „утопије“, „бакуњинизам“ итд., сасвим у духу Колба, Давида, Зидекума и Легина.
Добри Акселрод заборавља само да године 1901 нико у Русији није знао ни могао знати да ће прва „одлучна бодба“ наступити за четири године — не заборавите: за четири године — и остати „нерешена“. Па ипак смо тада само ми, револуционарни марксисти, имали право: исмејавали смо Кричевске и Мартинове, који су позивали непосредно на јуриш. Ми смо само саветовали радницима да опортунисте свуда гоне дођавола и да свим снагама подупиру, заоштравају и проширују демонстрације и све остале револуционарне масовне акције. Садашњи положај у Европи је сасвим аналоган. Било би бесмислено позивати „непосредно“ на јуриш. Али било би срамотно носити име социјал-демократ, а не саветовати радницима да прекину с опортунистима и да свим средствима подупиру, продубљују, проширују и заоштравају започето револуционарно врење и демонстрације. Револуција не пада никада потпуно готова с неба, и никад се у почетку револуционарног врења не зна да ли ће и када ће из њега настати „истинска“, „права“ револуција. Кауцки и Акселрод дају радницима старе, отрцане контрареволуционарне савете. Кауцки и Акселрод заваравају масе надом да ће будућа Интернационала сигурно бити револуционарна — само да би сада одбранили, улепшали и маскирали господство контрареволуционарних елемената — Легина, Давида, Вандервелда, Хајндмана. Зар није јасно да је „јединство“ с Легином и Ко. најпоузданије средство да се припреми „будућа“ револуционарна Интернационала?
„Хтети претворити светски рат у грађански рат, било би безумље“, изјављује вођа немачких опортуниста Давид (“Sozialdemokratie und Weltkrieg“— „Социјал-демократија и светки рат“, 1915, стр. 172), одговарајући на манифест Централног комитета наше партије од 1 новембра 1914. У том се манифесту између осталог каже: [Д]
„Ма колико тешкоће таквог преображаја у овом или оном тренутку изгледале велике, социјалисти се неће никад одрећи систематског, упорног и неуморног припремног рада у том правцу, чим рат постане чињеница“.
(Цитирано и код Давида, стр. 171.) Месец дана пре изласка Давидове књиге наша партија је објавила резолуције, у којима је то „систематско припремање“ објашњено овако: 1. Одбијање кредита. 2. Прекид грађанског мира. 3. Стварање илегалних организација. 4. Подупирање израза солидарности у рововима. 5. Подупирање свих револуционарних масовних акција.[Ђ]
Давид је готово исто тако храбар као и Акселрод: године 1912 он није сматрао за „безумље“ позивати се у случају рата на Париску Комуну.
Плеханов, типични претставник Антантиних социјал-шовиниста, оцењује револуционарну тактику исто као и Давид. Он је зове „нечим између снова и лакрдије“. Но чујмо Колба, отвореног опортуниста, који је писао: „Последица тактике оних око Либкнехта била би унутрашња борба у немачкој нацији, дотерана до тачке врења“. (“Die Sozialdemokratie und Scheidewege“ — „Социјал-демократија на раскрсници“, стр. 50.)
А шта је борба дотерана до тачке врења, ако не грађански рат?
Да је тактика нашег Централног комитета, која се у основним стварима подудара с тактиком Цимервалдске левице, „безумље“, „сан“, „пустоловина“, „бакуњинизам“ — као што то тврде Давид, Плеханов, Акселрод, Кауцки итд. — она никад не би могла довести до „унутрашње борбе у једној нацији“, акамоли до борбе дотеране до тачке врења. Нигде на свету анархистичка фраза није довела до унутрашње борбе у нацији. Али зато чињенице говоре да баш 1915 године, баш на бази кризе коју је изазвао рат, расте револуционарно врење у масама, шире се штрајкови и политичке демонстрације у Русији, штрајкови у Италији и Енглеској, демонстрације гладних и политичке демонстрације у Немачкој. Зар то није почетак револуционарних масовних борби?
Подупирање, развијање, проширивање, заоштравање револуционарних масовних акција, стварање илегалних организација, без којих чак ни у „слободним“ земљама нема могућности да се масама каже истина: (и то је сав практични програм социјал-демократије у овом рату). Све остало је лаж или фраза, ма како да је украшено опортунистичким или пацифистичким теоријама.(2)
Кад нам кажу да та „руска тактика“ (Давидов израз) није употребљива за Европу, онда ми обично одговарамо указивањем на чињенице. У Берлину је 30 новембра у Претседништво партије дошла депутација берлинских другарица и изјавила „да је данас растурање нецензурисаних брошура и летака и одржавање „недозвољених“ скупштина, с обзиром на велики организациони апарат, много лакше него у време закона против социјалиста“. „Не постоји недостатак у средствима и путевима, већ очигледно недостаје воља“. (Berner Tagwacht, 1915, бр. 271.)
Да ли су те рђаве другарице завели руски „секташи“ итд.? Или пак те другарице не претстављају праве масе, него њих претстављају Легин и Кауцки? Легин, који је у цвом реферату 27 јануара 1915 грмео против „анархистичке“ идеје стварања тајних организација; Кауцки, који је постао толико контрареволуционаран да је 26 новембра, четири дана пре демонстрација у Берлину, у којима је учествовало 10.000 људи, прогласио уличне демонстрације за „пустоловину“!!
Доста фраза, доста проституисаног „марксизма“ à la Кауцки! После 25 година постојања II Интернационале, после Базелског манифеста, радници неће више веровати фразама. Опортунизам је постао презрео, он је као социјал-шовинизам дефинитивно прешао у табор буржоазије: духовно и политички он је прекинуо са социјал-демократијом. Он ће с њом прекинути и организационо. Радници већ траже „нецензурисане“ брошуре и „недозвољене“ скупштине, тј. тајне организације за подупирање револуционарног покрета маса. Само такав „рат рату“ јесте социјал-демократски рад, а не фраза. И тај ће рад, ма колико велике биле тешкоће, привремени порази, грешке, заблуде, прекиди, довести човечанство до победоносне пролетерске револуције.
Штампано на немачком језику у часопису “Vorbote“ („Претеча“), бр. 1, јануар 1916.
(1)
Не ради се о личности присталица Кауцког у Немачкој него о оном међународном
типу тобожњих марксиста који се колебају између опортунизма и радикализма,
а који у ствари служе само као смоквин лист за опортунизам.
(2) На Бернском
међународном конгресу жена у марту 1915 претставнице Централног комитета
наше партије указивале су на безусловну потребу да се створе илегалне
организације. То је било одбијено. Енглескиње су се ругале том предлогу
хвалећи енглеску „слободу“. Али после неколико месеци примили смо енглеске
новине, као на пример „Labour Leader“, с белим местима, а затим су дошле
вести о полициским претресима, запленама брошура, хапшењима и драконским
осудама другова у Енглеској, који су говорили о миру — само о миру!
[А] Независна
радничка партија. — Ред.
[Б] Британска
социјалистичка партија. — Ред.
[В] Судбина
води оног ко хоће да га води, оног ко неће — она вуче. — Ред.
[Г] „Класна
борба против рата. Материјал у предмету Либкнехт“. — Ред.
[Д] Види Лењин,
Изабрана дела у два свеска, 4 изд., св. I, стр. 676. — Ред.
[Ђ] Види Лењин,
Дела, св. XVIII, стр, 126. — Ред.