Извор: Сабрана дела, Progress Publishers, 1965, Москва, Вол. 10, стране 83-87
Први пут издато: Новая Жизнь, бр. 28, 03.12.1905.
Транскрипција / HTML: Марксистича организација Црвени 2017. / Mарксистичка интернет архива (marxists.org) 2017.
Copyleft: Маркистичка интернет архива (marxists.org)
2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free documetation License
Данашње друштво је потпуно засновано на експлоатацији широких маса радничке класе од стране мањине популације, класе земљовласника и капиталиста. То је робовско друштво, с обзиром да „слободни“ радници, који читав свој живот раде за капиталисте, имају „право“ само на она средства за опстанак која су обавезна за одржавање робова који доносе профит, за очување и непрекидно трајање капиталистичког ропства.
Економско угњетавање радника неизбјежно са собом носи и сваку врсту политичког угњетавања и социјалног понижавања, грубог и замраченог духовног и моралног живота маса. Радници могу осигурати већи или мањи степен политичких слобода да се боре за своју економску еманципацију, али никаква количина слобода их неће ријешити сиромаштва, незапослености и угњетавања док се не сруши моћ капитала. Религија је један облик духовног угњетавања која се свуда тешко спушта на масе народа, оптерећеног непрекидним радом за друге, неимаштином и изолацијом. Беспомоћност експлоатисаних класа у њиховој борби против експлоататора неизбјежно рађа вјеровање у живот послије смрти као што и беспомоћност дивљака у борби са природом рађа вјеровање у богове, ђаволе, чуда и слично. Они који раде тешко и живе цијели свој живот у неимаштини религија учи да буду покорни и стрпљиви у овоземаљском животу , тјешећи их надом у небеску награду. А оне који живе од туђег рада, религија учи доброчинству у овоземаљском животу , нудећи им врло јефтино искупљење за читав њихов експлоататорски живот и продајући по истој цијени улазнице за небеску срећу. Религија је опијум за народ. Религија је врста духовног пића, у којој робови капитала даве своју људску слику, у свом захтјеву за живот више или мање достојан човјека.
Али роб који је постао свјестан свог ропства и који је устао да се бори за своју еманципацију је већ напола престао бити робом. Модерни класно освјештени радник, одгајан у великим индустријским фабрикама и просвјећен градским животом, презриво одбацује религијске предрасуде, оставља рај свештеницима и буржоаским фанатицима, и покушава да избори бољи живот за себе овдје на Земљи. Данашњи пролетаријат стаје на страну социјализма, који узима науку у борби против религијске магле, и ослобађа раднике вјеровања у оноземаљски живот сједињујући их у заједничкој борби за бољи овоземаљски живот.
Религија мора бити проглашена приватном ствари. Овим ријечима социјалисти обично изражавају свој став према религији. Али значење ових ријечи мора бити јасно дефинисано да би се избјегао неспоразум. Захтјевамо да религија буде приватна ствар што се тиче државе. Али никако да буде приватна ствар када се ради о нашој Партији. Религија не смије бити од интереса за државу и религијске заједнице не смију имати везу са владиним органима. Свако мора бити апсолутно слободан да практикује религију коју жели, или да није религиозан, да буде атеист који је по правилу сваки социјалист. Дискриминација међу грађанима због њихових религијских убјеђења је потпуно недопустива. Свако помињање религије у службеним документима мора бити елиминисано. Никакве субвенције не смију бити одобрене званичној цркви или државне накнаде црквеним и религијским заједницама. Оне треба да постану потпуно слободна удружења истомишљеника, удружења независна од државе. Само потпуно испуњење ових захтјева могу укинути срамну и одвратну прошлост када је црква живјела у феудалној зависности од државе, а руски грађани у феудалној зависности од званичне цркве, када су постојали и примјењивали се средњовјековни,инквизиторски закони (који су се и до данас задржали у нашим кривичним законима и статутима) , прогонећи људе због њиховог вјеровања или невјеровања, нарушавајући људску савјест, и повезивајући удобне владине послове и дијелећи приходе између владе и званичне цркве. Потпуно одвајање Цркве и Државе је оно што пролетаријат захтјева од модерне државе и модерне цркве.
Руска револуција мора овај захтјев ставити као неопходну компоненту политичке слободе. У том погледу, руска револуција је у посебно повољном положају, с обзиром да је одвратно полицијско службеништво и феудална аутократија изазвало незадовољство, немир, огорчење чак и међу свештенством. Како год биједан и неупућен руски православни свештеник био, чак су и они сада пробуђени грмљавином пада старог, средњовјековног поретка у Русији. Чак се и они придружују у захтјевима за слободом, протествују против бирократске праксе и службеништва, против шпијунирања за полицију наметнутог „божјим слугама“. Ми социјалисти морамо овоме покрету дати подршку, износећи захтјеве поштеног и искреног свештенства, присиљавајући их да се држе својих ријечи о слободи, захтјевајући да одлучно прекину све везе између религије и полиције. Или сте искрени, у том случају морате бити за потпуно одвајање Цркве и Државе и Школе и Цркве, за религију која мора бити проглашена потпуно приватном ствари. Или не прихватате ове досљедне захтјеве за слободом, у том случају сте очигледно заробљени инквизиторском традицијом и даље се држите удобних владиних послова и владиних прихода, и не вјерујете у духовну моћ свог оружја и настављате да примате мито од државе. У том случају класно свјесни радници Русије проглашавају против вас немилосрдни рат.
Што се тиче интереса партије пролетаријата, религија није приватна ствар. Наша Партија је организација класно свјесних, напредних бораца за ослобођење радничке класе. Таква организација не смије бити равнодушна на мањак класне свијести, незнања и опскурантизма у облику религијских вјеровања. Захтјевамо потпуну незваничност Цркве да можемо да се боримо против религијске магле са чисто и једино идеолошким оружјем, путем наше штампе и усмено. Ми смо основали нашу организацију, Руску Социјал-Демократску Радничку Партију, баш због те борбе против религијске преваре радника. И за нас идеолошка борба није приватна ствар, већ ствар читаве Партије, читавог пролетаријата.
Ако је тако, зашто у нашем програму не прогласимо да смо атеисти? Зашто не забранимо хришћанима и другим вјерницима да се придруже Партији?
Одговор на ово питање ће послужити да одговоримо на врло важну разлику као се ово питање поставља од стране буржоаских демократа и социјал-демократа.
Наш програм је потпуно заснован на научном и материјалистичком погледу на свијет. Објашњење нашег програма, обавезно укључује објашњење правих историјских и економских коријена религијске магле. Наша пропаганда обавезно укључује пропагирање атеизма; публикације прикладне научне литературе, коју је аутократска феудална влада бранила и прогонила, мора сада формирати једно поље нашег партијског рада. Сада ћемо вјероватно морати слиједити савјет који је Енгелс једном дао њемачким социјалистима : да преводе и дијеле литературу француских просвјетитеља и атеиста из 18. вијека.[1]
Али ни под којим условима не смијемо дозволити грешку да религијском питању прилазимо апстрактно и идеалистички, као „интелектуалном“ питању неповезаном са класном борбом, као што то често раде радикални демократи међу буржоазијом. Било би глупо мислити да у друштву заснованом на бескрајном угњетавању и грубости према радним масама, религијске предрасуде могу бити отклоњене само методама пропаганде. Била би то буржоаска затуцаност да заборавимо да јарам религије који је притиснуо човјечанство само производ економском јарма на друштву. Нема броја памфлета и проповједања који би могао просвјетлити пролетаријат, ако он није освјетљен борбом против мрачних сила капитализма. Јединство у овој револуционарној борби угњетене класе за стварање овоземаљског раја је важније од јединства пролетерсаког мишљења о рају на небу.
То је разлог зашто ми не стављамо наш атеизам у програм; зато ми не бранимо пролетерима који су задржали остатке старих предрасуда да се придружују нашој Партији. Ми ћемо увијек проповједати научни поглед на свијет, и важно је за нас да се боримо против недосљедних „хришћана“. Али то не значи да ће религијско питање бити стављено на прво мјесто, гдје уопште не припада; нити то значи да ћемо допустити снагама револуционарне економске и политичке борбе да буду раздвојене трећеразредним питањима или бесмисленим идејама, брзо губећи сву политичку важност и бити почишћени као смеће смјером економског развитка.
Свуда се реакционарна буржоазија бави, а сада се бави и у Русији, са распиривањем религијског раздора - да би одвратила пажњу маса са битних и фундаменталних економских и политичких проблема, који се сад практично рјешава уједињењем сверуског пролетаријата у револуционарну борбу. Ова реакционарна политика разбијања пролетерских снага, који се данас манифестује у погромима Црне Стотине, могу сутра узети суптилније облике. Ми се против тога требамо борити мирно, досљедно и стрпљиво проповједајући пролетаријату солидарност и научни поглед на свијет – проповједање којем је потпуно страно свако распиривање секундарних разлика.
Револуционарни пролетаријат ће успјети да учини религију приватном ствари што се тиче државе. У овом политичком систему очишћеном од средњовјековне плијесни, пролетаријат ће водити широку и отворену борбу за отклањање економског ропства, правог извора религијског варања човјечанства.
[1] Видети Фридрих Енгелс, „Flüchtlings-Literatur”, Volksstaat, бр, 73 вом 22.6.1874.